“Babino uvo” za radost

TITO je mnogo voleo ptice. Iz Indije je dobio par crnih labudova koji su godinama živeli u velikoj ljubavi. Govorio je da labudovi žive u bračnoj zajednici do kraja života i da su kao supružnici izuzetno verni jedno drugom.

Labudica je stradala od lisice koja se došunjala do obale gde su se labudovi brčkali, zadavila je i odnela. Labud je danima tugovao, a onda su morali da ga ožene novom labudicom.

Tito je voleo i pčele. Jednom je lična sobarica Margita dotrčala i uzviknula:

- U šumi su se pojavili vanzemaljci!

To je bio Tito u specijalnoj odeći, pod maskom za zaštitu od ujeda pčela, nešto je poslovao oko košnica.

A i Margitina sudbina je izgleda bila vezana za pčele. Jednog dana je nešto radila u blizini košnice, pa su je one dobro izujedale.

Vojnik koji je to video, uzviknuo je:

- Margita, skočite u baru da se spasete od ujeda pčela - što je ona učinila.

Kad je Tito čuo šta se dogodilo, rekao je:

- Da više niko ne prilazi pčelama bez zaštitne uniforme. To mogu samo ja, jer one mene poznaju!

Pečurke su bile velika slabost maršala, a u šumi “Crvenac” bilo je raznih vrsta, pa i otrovnih. Strastveno je išao da ih bere, iako su ga mnogi upozoravali na opasnost. On im je šeretski odgovarao:

- Ja se razumem u pečurke, jer su mi one pomogle da preživim kada sam se u ratu skrivao po bosanskim šumama.

Naročito je obožavao smrčke, a bio je osobito srećan i radovao se kao dete kada bi pronašao “babino uvo”, ukrasnu i vrlo lepu šarenu gljivu.

Bio je Dan mladosti, 25. maj, Titov rođendan. Glavna svečanost uz ručak, trebalo je da bude u zgradi Izvršnog veća. Sve je dobro urađeno. Stolovi već postavljeni. Personal spreman. Međutim, dogodi se peh: zapalio se roštilj. Tamni dim kuljao je sa vrha zgrade, a i unutra je bilo dima kad je Tito došao. Lekari su odmah zabranili korišćenje ove hrane, jer bi mogla da smeta Titu.

Tito je pogledao sto i rekao:

- Ovolika hrana se ne može baciti!

Onda se okrenu prema meni i kaza mi:

- Savo, ti si tu najspretniji.

- Kažite druže predsedniče - odgovorih.

- Sve ovo lepo spakujte i ponesite u Studentski dom. Šteta je da se ovolika hrana baca. A tamo je naša mladost, njima neće škoditi - nasmeši se.

Ne samo što im nije naškodilo nego su uživali u ukusnim i lepo aranžiranim đakonijama do kasno u noć, da bi na kraju odigrali kozaračko kolo, pevajući: “Druže Tito, mi ti se kunemo, da sa tvoga puta ne skrenemo”.

Drugom prilikom, u Izvršnom veću, bio sam zadužen za aranžiranje glavnog stola. Tito i Jovanka priđoše i odmah pohvališe kako je sve lepo pripremljeno i servirano. Tito me upita:

- Šta ja mogu od ovoga da jedem?

- Sva jela koja su na “pijedestalu” - odgovorih.

Naređeno mi je bilo da se pobrinem da predsednik konzumira samo onu vrstu hrane koja mu ne škodi. Dijabetes je kod njega bio već uzeo maha. Jovanka mi klimnu zadovoljno glavom, a Tito stvarno poče da se služi samo onim što je označeno. Najzad je i on shvatio da mora izbegavati masna i jaka jela i čuvati svoje zdravlje.

Tadašnji gradonačelnik Beograda, Živorad Kovačević, stajao je iza Tita, a ja počeh da služim prvo njega, kao Titovog počasnog gosta. Živorad mi prstom pokaza da to ne činim. Tito to primeti, pa mi kaza:

- Tako i treba, Savo, prvo se služi domaćin grada, pa gosti.

Godine 1975. pripremao se veliki koktel za tri i po hiljade ljudi u zgradi SIV-a. Koktel je protekao u najboljem redu. Predsednik Tito je hvalio jela, dekoraciju, servis i uslugu.

Imao sam izuzetno naporan dan, i na kraju sam bio veoma umoran. Dovezli su me do kuće “mercedesom”.

Negde pred zoru, osetio sam jak bol u stomaku, dobijem temperaturu i pozli mi. Pomislih: pa ja sam jeo isto što i Tito! Crne misli mi prođoše kroz glavu. Šta ako sam otrovao Tita?

Bilo mi je sve gore. Drhtao sam, svakog trenutka očekujući da na vrata pokucaju “oni” - iz Državne bezbednosti. I, na moju nesreću, pred zoru zaista neko zazvoni na vratima! Ali, srećom, bila je to samo komšinica Goca.

- Savo, imaš li nešto protiv bolova? Poludeh od zubobolje - reče ona.

Laknu mi. To što je Gocu boleo zub bio je najmanji problem. I sutradan sam čitavog dana strahovao. Na sreću, izgleda da je stomak boleo samo mene. Inače, da je zaboleo i Tita, ne bi nikako bilo dobro.

Sve oko njega, pa i hrana, poprimalo je mitske i metaforične razmere. Poznato je da se i u školi čitala ona njegova priča “O svinjskoj glavi”, koju je skuvao i dao ostaloj mlađoj deci - braći i sestrama, kad im je majka otišla preko Sutle u Sloveniju kod svojih, da otuda donese nešto hrane.

Svi koji su sedeli za stolom sa Titom, bili su fascinirani njegovim nastupom: kraljevi, carevi, šahovi, predsednici, generalni sekretari, pa i režiseri, glumci i sportisti. Stolovi za kojima su gostili visoke goste, kao i zidovi bankentne sale su, prema Jovankinoj izričitoj želji, morali biti ukrašeni hiljadama raznih, egzotičnih, svežih cvetova, koje su službenici sa zadovoljstvom - posle banketa - odnosili i poklanjali svojim suprugama.

Sve je moralo da izgleda fascinantno: raskošna i neobična trpeza, elegantne skupe toalete, i Titova i Jovankina, prvoklasna pića i obavezni tompus u ustima, na kraju gozbi.

(Nastaviće se)