Kroz smetove na doček

VISOK sneg beše okovao čitavu Bačku. U Karađorđevu, gde je bio viši od metra, pomahnitale su i one tri ruže vetrova: sa Karpata, Fruške gore i Dunava, kako je Tito govorio.

Pripremao se pompezan doček Nove 1980. godine. Tito je planirao da je dočeka sa svojom brojnom porodicom i saradnicima. Njegov stariji sin Žarko sa suprugom, decom i unučićima došao je dva dana ranije. Čekalo se da stignu Miša i njegova supruga Mira iz Zagreba.

Sneg je te noći 31. decembra 1979. godine neprestano padao, a studen koju su donosili kovitlajući vetrovi, probijala je do kostiju. Nevreme je bilo strašno, a visoki snežni nanosi su blokirali puteve. Tito je naredio da se angažuje vojska da raščisti put do Karađorđeva, kako bi stigli njegov mlađi sin i snaha. Od popodneva, čitave jedinice su mehanizacijom, a i ručno, raščišćavale ovu saobraćajnicu. Taman što očiste jedan deo, a vetar, koji je najžešće ledio Bačku sa Fruške gore - zatrpavao je drugi deo.

Miša se javio da je stigao u Beograd. Rekao je da zbog nevremena možda ne bi bilo pametno da nastavi za Karađorđevo. Tito je, međutim, bio uporan. Kao da je nešto predosećao.

Stigla je i ponoć, ali Novu godinu, niko u panici i zbog Titove vidne brige, nije pominjao. Tek pola sata posle dvanaest, javiše da se Miša probio, i da stiže u vilu. Nova godina je bila kad Tito kaže, a ne kad to pokaže časovnik. Kad je ušao Miša sa suprugom, atmosfera se potpuno raskravila.

Sa satom zakašnjenja, tačno u jedan, Tito je ustao da održi zdravicu i čestita Novu godinu. U čaši mu je bio hladan čaj boje šampanjca. U poslednje vreme, u svečanim prilikama samo je to pio, jer je već bio veoma oboleo od šećerne bolesti, pa alkohol nije smeo ni da okusi.

Naravno, nije smelo o tome da se priča. Titova bolest je držana u najstrožoj tajnosti.

Posle prvih izgovorenih reči, zabolela ga je noga, pa je, izvinjavajući se seo, da nastavi govor. Ali, izgovorio je još samo nekoliko reči i klonuo. Lekari su hitno reagovali. Malo su ga povratili, ali je nekoliko minuta kasnije opet izgubio svest.

Helikopterom je hitno prebačen u Ljubljanu. Bilo je to njegovo poslednje putovanje.

Predosećao sam da mu je to kraj. Međutim, bio sam svestan i šta će se sve događati u Titovom okruženju, pa sam rekao svojoj supruzi Miri:

- Jezik za zube. Samo Bog zna kako će se sve ovo završiti. Ali, nije naše da pričamo.

Ljudi iz bezbednosti su nas odmah „brifovali“: „Niko nijednu reč da nije izustio!“ Znao sam ja dobro te običaje, pa mi nije padalo na pamet da se uplićem u priče o tome šta je bilo sa Titom, kako se razboleo i od čega boluje.

Jedna od kuvarica, koja se poverila svojim prijateljicama, odmah je odstranjena iz tima da bi se i ostalima dalo do znanja da moraju da ćute.

Druga me upitala, kad su Titu već odsekli nogu:

- Savo, znaš li gde su mu je sahranili.

A ja sam osetio da je provokator i ko je poslao da me isprovocira. Pomislih: nisam ni ja baš od juče, pa da me svako može navući na tanak led. Ćutao sam kao zaliven.

Informacije iz Kliničkog centra u Ljubljani su bile dozirane u javnosti. U početku je saopštavano da je drugu Titu bolje, da čita novine i gleda televiziju. Tako do kraja zime. Onda tek s proleća javiše ono što smo mi već znali: Titu je morala da se amputira noga. Za to vreme su ga na televiziji prikazali kako se raspoložen smeška u bolničkoj postelji sa sinovima Žarkom i Mišom. I dalje se, kao stroga državna tajna, držalo da je reč o ozbiljnoj formi dijabetesa i da mu nema leka.

O tome da se može dogoditi najgore, prvo su informisani republički, pokrajinski i opštinski komiteti. Sredinom aprila, informacija o ozbiljnoj Titovoj bolesti, čitana je i na zatvorenim sednicama partijskih organizacija.

Iako je bilo jasno da mu nema spasa, sve je bilo obavijeno nekakvim velom stroge poverljivosti. Narod je slušao strane radiostanice, koje su iz noći u noć javljale da se lekari bore za život lidera nesvrstanih i predsednika Jugoslavije. Zanimljivo je da ni stranci nisu imali pravu informaciju o njegovom stanju. To je od mene pokušalo da iznudi jedno „njuškalo“ u Beogradu. Čovek za kojeg sam pretpostavljao da radi za Državnu bezbednost. Upita me:

- Druže Savo, ti sigurno znaš od koje bolesti boluje drug Tito?

- Ne znam, ali sam upravo sinoć preko telefona razgovarao sa maršalovim ličnim lekarom i on mi reče: „Tito se oseća dobro, sve mu je bolje. Uskoro će se vratiti u Beograd i nastaviti uobičajene poslove“.

Agent ode razočaran, i ne pozdravi se sa mnom.

Za Cicu koja je radila kao konobarica, bio sam siguran da nije provokator, ali da voli da priča. Ona me jednog dana zapita:

- Misliš li ti, druže Savo, da su slovenački lekari stvarno bolji od ovih naših u Beogradu?

- Nisam o tome razmišljao! - pokušah da je prekinem.

- Ja jesam, i pitam se zašto drug Tito nije imao poverenja u lekare na VMA, nego je tražio da ga voze za Ljubljanu.

- Stvarno o tome ništa ne znam - odgovorih joj i pođoh.

- Narod priča da nije imao poverenja u srpske lekare.

- E, Cico moja, i ti pričaš gluposti. A ko je Tita, i u ratu i u miru čuvao nego Srbi. Ja te molim da o tome više ni sa kim ne divaniš. Inače, ostaćeš bez posla. U ovoj situaciji se lako leti napolje. Jezik za zube.



(Nastaviće se)