Crna slika na ekranu

TOG četvrtog maja, 1980. godine u šesnaest sati, prekide se emitovanje televizijskog programa. Crna slika, pa se na ekranu pojavi spiker u crnom odelu sa pripremljenom crnom kravatom bez onog uobičajenog pozdrava „Dobar dan, dragi gledaoci“. Vidno potresen, drhtavim glasom saopšti: „Prestalo je da kuca srce druga Tita“. I on ne reče da je umro, nego da je prestalo da mu kuca srce.

Svi su sa televizije saznali da je umro, a tako je rečeno tek u večernjem dnevniku. Ceo program je bio ispunjen tim tužnim događajem. Vrte se snimci: plaču radnici za mašinama u fabrikama, iako je bio neradni dan. Seljaci brišu suze na njivama, lelek po gradskim ulicama.

Najupečatljiviji snimak stiže iz Splita. Tamo je prekinuta derbi utakmica Hajduk - Crvena zvezda. Plaču igrači. Hajdukovci ridaju, a Zvezdini stoje kao ukopani. Plač i neverica u personalu i u protokolu. Opet nas okuplja šef i saopštava:

- Odsad su na snazi vanredne mere za sve vas. Morate biti mobilni i spremni u svakom momentu. Kući, za sada, nema odlaska. Ostajete svi na radnim mestima.

Ostadosmo svi na poslu, a nekog posebnog posla nismo ni imali. Pomno se prati televizijski program, a pred ponoć smo već dobili sutrašnju štampu koja je boje na naslovnim stranama zamenila samo jednom - crnom. Naslovi uglavnom parolaški: „Umro najveći sin jugoslovenskih naroda, i narodnosti“, „Tito - to smo svi mi!“, „I posle Tita - Tito!“ „Druže Tito mi ti se kunemo!...“ Jedino mi se svide naslovna strana „Borbe“.

Pisalo je samo: „Tito“. Ovaj list, za razliku od ostalih, na čijoj je celoj strani bila slika Tita, ona u maršalskoj uniformi, dao je informaciju na samo četvrt strane. Slušao sam kako neki aparatčici protestuju: „Ima li ovaj glavni urednik pameti“? Drugi su govorili kako odmah treba preispitati njegovu moralno-političku podobnost. Neki počeše da se više bave štampom nego onim što se dogodilo.

Mnogima je bilo stalo da se pokažu i da drugi primete koliko su odani i mrtvom Titu. Bilo je i onih, među njima i ja, koji su ga iskreno žalili. Ali, bože moj, meni je bilo jasno da je Tito smrtnik, i da je i njegovom životu kraj morao da dođe.

Bio je vizionar, osetivši da Jugoslavija ima šansu da bude „klackalica“ između dva velika vojna bloka. Takva njegova uloga došla je do punog izražaja kada je 1961. godine zajedno sa Naserom i Nehruom, uspeo da, baš u Beogradu, postavi temelje nesvrstanom pokretu.

Tito je tada postao svetski lider, čija se reč poštovala, a preporuka uvažavala. Sigurno u novijoj istoriji nijedna manja zemlja nije dala toliko snažnu političku ličnost. To što mu je na sahrani bilo preko sto državnika iz čitavog sveta, dovoljno govori o globalnom ugledu Josipa Broza Tita.

Ispostavilo se da sam prvi obelodanio uzrok Titove smrti. Umalo me to koštalo posla, a mogao sam i u zatvoru da zaglavim. Javno sam rekao od koje je bolesti umro Tito. To je i kod nas i u svetu odjeknulo kao bomba. Došao je kod mene poznati novinar „Politike“ Čeda Lakić. Nisam mislio da će to objaviti. Pitao me je od čega je bolovao Tito, a ja mu rekoh da je poslednjih godina imao vrlo visok šećer, da je bio na strogoj dijeti, i da je zbog dijabetesa pao za Novu godinu u Karađorđevu. On je sve to sutradan objavio u novinama.

Do tada se o Titovoj bolesti ćutalo, kao o najvećoj državnoj tajni. Novinar je još naveo i moje ime, objašnjavajući da sam mu ja dao intervju.

Nisam poricao da sam rekao ono što je napisano. Ali, okomi se na mene i državna, civilna i vojna bezbednost. Kažem im: „Jesam, rekao sam to novinaru!“ Oni meni: „Kako te nije sramota, Savo? Predsednik se još nije ni ohladio, a ti govoriš za novine od čega je bolovao i umro“.

- Ne vidim ja šta sam tu loše uradio - rekoh im.

- Nije bilo tvoje da ti o tome govoriš. Predsedništvo bi kad prođe nekoliko godina, izdalo zvanično saopštenje. Ovako, ti si preuzeo ulogu i konzilijuma lekara i Predsedništva!

Jedan od prijatelja iz protokola mi reče: „Savo, napravio si glupost! Zato im se za neko vreme skloni sa očiju. Uzmi odmor ili bolovanje, i idi negde van Beograda“.

To što sam rekao novinaru od čega je Tito umro, i da je godinama bio dijabetičar, nije bila nikakva tajna za personal, protokol i njegovo okruženje. E, zašto su „glavešine“ to htele da kriju i posle njegove smrti, samo oni znaju. Ja sam mislio da narod koji je i dalje klicao „I posle Tita - Tito“, zaslužuje da zna istinu.

PORUKA PERSONALU

OSEĆAaLO se da se vrše velike pripreme, ali niko o tome javno nije govorio. Tek u subotu, u popodnevnim časovima, šef okupi personal i poslugu i drhtavim glasom saopšti:

- Više nikada nećete služiti najvećeg sina svih naših naroda i narodnosti.

Preko jezika nije smeo da prevali da je umro Tito. Sve dok se to i zvanično ne saopšti narodu.

Kraj