“Kuća jeresi“ u Siminoj

ZA opredeljenje Dobrice Ćosića za književnost, sasvim je izvesno, bilo je presudno veče u književnoj sekciji Kulturno-umetničkog društva „Ivo Lola Ribar“ na Neimaru u Beogradu, u bivšoj vili ministra Srškića. Mladi skojevski aktivista čitao je svoju podužu pripovetku „iz uobičajenih života večitih nadničara, prekvalifikovanih u seoski proletarijat“.

Savremenici se sećaju da je tu pripovest čitao „sugestivno, sa prirodnošću“, ali ona nije ostavila ni veći trag ni utisak na prisutne. A prisutni su bili mladi, ali strasni zaljubljenici u književnost, među kojima i Borislav Mihajlović Mihiz, Ćosićev ispisnik, đak karlovačke gimnazije, kasnije jedan od najbriljantnijih stilista srpske književne kritike. Javiće se za reč i pripovedača Ćosića „slistiti“. Ovaj će, pak, ostati pribran - mirno će saslušati kritiku, a na kraju će zamoliti kritičara za razgovor. Postaće veoma bliski i ostaće prijatelji do Mihizove smrti. Mihiz će postati jedan od prvih čitalaca Ćosićevih novih rukopisa, savetnik i kritičar.

Biće to i početak jednog nesvakidašnjeg, jedinstvenog kružoka u posleratnom Beogradu: Dobrica Ćosić će postati jedan od najrevnosnijih posetilaca „kuće jeresi“, kako je ovo sastajalište u Siminoj 9a nazvao jedan od njenih posetilaca, slikar i pisac Mića Popović. Simina 9a je bila adresa u kojoj su se okupljali mladi intelektualci, ne samo literate, koji nisu mislili „šablonski“, dogmatski. Mada su takoreći svi učestvovali u revoluciji, kraće ili duže, neki i sa činovima, svi su bili željni novih saznanja i „kolektivnosti“.

Bili su tu docnije, pored Mihiza, najčešće ugledni istoričar umetnosti Dejan Medaković, profesori Beogradskog univerziteta Vojislav J. Đurić i Vojislav Korać, istoričar književnosti Živorad Stojković, filozof Mihajlo Đurić, fizičar Dragoslav Šinžar, slikari Bata Mihailović, Mića Popović i Petar Omčikus, zatim Spomenka Mirilović, Jovanka Stojanović, Mirko Borota...

Taj krug je raspravljao o temama iz umetnosti, socijalizma, komunizma, ali i o svakodnevici. Mića Popović je u jednom prisećanju kazao da u Siminoj 9a „nije bilo rezigniranih već očajnih, ogorčenih, neumoljivih i prema svojim bezizlazima“.

U tim razgovorima svako je imao i svoju priču o ratu, svoje viđenje revolucije, a Dobrica je imao fascinantnu priču koja je ostala upamćena: čitav dan je u jednom moravskom selu proveo u bunaru, raskrečen, čekajući da prođe četnička potera...

Očito, Dobrica Ćosić je i zaštitnik tog društva koje je utočište našlo u ovom malom stanu Spomenke Mirilović, na prvom spratu stambene višespratnice. On im otvoreno kaže:

„Kao marksist ja ću se sa vašom ‘filozofijom’ obračunati onako kako to ona zaslužuje. Doslednost nije samo ideološki imperativ, ona je i poštenje... Vaše shvatanje nije nešto novo, originalno, što izaziva ponos sa kojim se kočoperi Mihiz. Ono nije ni slučajno, ono je nužna posledica revolucije... Da se precizno izrazim: vi ste produkt sitnoburžoaske sredine sa izvesnom varijantom - inteligencije...“

Dobrica će bezmalo tri decenije kasnije (1988), sećajući se druženja u Siminoj 9a, sa opčinjenošću i ljubavlju napisati u knjizi „Mića Popović, vreme, prijatelji“:

„Skoro tri decenije traje to prijateljstvo među nama koji smo se u vojničkim šinjelima demobilisani sreli u Beogradu 1945. i 1946; skoro tri decenije mi se razgovaramo, dogovaramo i svađamo oko života i umetnosti, morala i ambicija, ubeđujući se najduže i u suštini da ‘ako revolucije uspevaju silom, one se mogu održati jedino dijalogom’...“

Iako veoma zauzet sastancima u Agitpropu CK Komunističke partije Srbije, u središtu Usaosa, Ćosić stiže i na skupove mladih koji se održavaju širom Srbije, ali i da se druži sa prijateljima.

Postao je i poslanik u Narodnoj skupštini NR Srbije prvog saziva 1945. godine. Postaće kasnije i poslanik u Narodnoj skupštini FNRJ drugog saziva, za župsko-kopaonički izborni srez.

Kao član Pokrajinskog komiteta Skoja za Srbiju i član Agitpropa Centralnog komiteta KP Srbije, Ćosić će postati jedan od „mladih lavova“ na koga će nova vlast veoma računati, pre svega, u sferi ideologije i tzv. nadgradnje.

Krugu intelektualaca, mladih a „nestašnih“, u Siminoj 9a, pridružiće se i Antonije Isaković, godinu dana mlađi od Ćosića, ali partizan - bio je u stroju Prve proleterske brigade u Rudom, ratovao je širom Jugoslavije, a i napredovao je do čina pukovnika Jugoslovenske narodne armije - i takođe čovek sa literarnim ambicijama.

Prema kazivanju Miće Popovića, sa Antonijem Isakovićem prvi put se sreo u stanu Kriste Đorđević, viđene beogradske gospođe, simpatizera komunista između dva rata i za vreme rata:

„Dobrica je doveo svog druga koga dotle nismo poznavali. Taj drug bio je Antonije Isaković. Mihiz i ja smo, ne znam kojim povodom ali po običaju, krenuli sa jeretičkim pričama. Antonije je cele večeri ćutao. Nekoliko godina kasnije doznali smo da je posle one sedeljke kod Kriste Đorđević Antonije, zgranut, rekao Dobrici: ‘Pa ove bi trebalo odmah uhapsiti!’“

Bilo je to vreme kožnih kaputa, agitacija, tačkica, odanosti partiji i „ispravnim uverenjima“.

Tih godina Dobricu proganjaju još sveža sećanja na sve što je video i doživeo ratujući po šumama Jastrepca, planine koju je poznavao „kao svoj džep“ - gotovo svaku kuću, svako domaćinstvo, brdo i udolinu, potok i proplanak.

(Iz knjige „Vreme pisca“)

(Nastaviće se)