Strahote Golog otoka

POČETKOM 1951. godine konačnu verziju romana nazvanog „Daleko je sunce“ Ćosić predaje najuglednijoj izdavačkoj kući u Srbiji, „Prosveti“. Na početku rukopisa ispisao je posvetu:

„Mojim ratnim drugovima, borcima Rasinskog partizanskog odreda“.

Knjiga se pojavila u knjižarama poslednjih dana juna. Rađanje novog pisca prvi je pozdravio u „Republici“ šezdesetogodišnji Stanislav Vinaver, pesnik, esejista i prevodilac od imena i dela:

„Od najveće je pomoći Dobrici Ćosiću ta nova naša brza i dramatska rečenica gde jedna reč pokazuje svojim naglim videlom i smer i put celokupnog zbivanja... Neodoljivo dejstvuje kod Dobrice Ćosića narod, sam narod, populus, raja... Ali tek narod, stihija, dobija kod Dobrice Ćosića svoj dublji pa i najdublji ponorni smisao... Hronika Dobrice Ćosića spada u izvanredne dokumente koji će biti proučavani i istorijski, i psihološki i jezično. Pisac je želeo da opiše i dražinovce, ljotićevce, Nemce, što uočljivije... Ukoliko Dobrica Ćosić pođe dalje tim pravcem, to jest da prikladno obuhvati celo ljudsko gradivo sa obe strane barikade, utoliko će mu i figure onih boraca koje su njemu drage dobiti više reljefa, i biće pobednički uključene u ogroman živi okvir uskomešane zemlje u porođajnim grčevima“.

U „Borbi“ izlazi izjava boraca Rasinskog partizanskog odreda u kojoj se demantuje siže romana „Daleko je sunce“ i poriče kao istina o partizanskoj borbi na Jastrepcu.

„Cankarjeva založba“ u Ljubljani objavljuje roman na slovenačkom jeziku, u prevodu Marjana Javornika.

Pisac je rođen.

Krajem aprila 1951. godine Ćosić napušta posao profesionalnog političkog radnika i kreće u novu avanturu - postao je profesionalni pisac.

Iste godine primljen je u članstvo Udruženja književnika Srbije.

Poslanik Ćosić novinaru priča niz detalja o susretima sa biračima, među kojima i ovaj - o ljudima kojima, kako sam kaže, socijalizam nije na srcu:

„U jednom selu posle mog govora ustao je seljak, poznati politikant, koji se razmeće da je crvenu zastavu nosio još 1920. godine, da je bio komunista onda kada se ovi današnji nisu još ni rodili“.

Na predlog Milovana Đilasa 1953. godine izabran je za člana redakcije mesečnog časopisa „Nova misao“ (u redakciji su i Milan Bogdanović, Oskar Davičo, Bora Drenovac, Milovan Đilas, Dušan Kostić, Mihailo Lalić, a urednik je Skender Kulenović).

Okupirala ga je, međutim, jedna druga tema - Goli otok, malo ostrvo ispod Velebita, u blizini Raba, pusto i bezvodno, na kojem su od 1949. godine bili dopremljeni svi oni koji su se izjasnili za Rezoluciju Informbiroa. Hiljade i hiljade mladih i starih muškaraca i žena (uglavnom Srba i Crnogoraca) bile su zatočene u ovom kazneno-popravnom domu (među njima će se naći i budući pisci, kao što su pesnici Veles Perić, Stefan Mitrović, prozaisti Dragoslav Mihailović, Miroslav Popović, dramski pisac Aleksandar Popović, književni istoričar Miodrag Popović i mnogi drugi). Goli otok je bio tabu-tema, o njemu se nije smelo pisati, a ni govoriti javno. Ali o njemu se znalo kao o ukletom mestu.

Želeo je da vidi šta se stvarno događa na Golom otoku, iz čiste spisateljske radoznalosti. Tu svoju ideju soapštio je najpre Milovanu Đilasu i Veljku Vlahoviću. Oni su ga uputili na prvog čoveka jugoslovenske policije - Aleksandra Rankovića. Ranković mu je omogućio da otputuje na to zabranjeno mesto.

A kako je išao tamo, Ćosić je ispričao novinaru Slavoljubu Đukiću (Čovek u svom vremenu, 1989):

„Ćosić je na Goli otok otišao zahvaljujući, pre svega, Aleksandru Rankoviću, i to je od Rijeke do Bakra išao automobilom Udbe, a potom lađom, gde su ga prihvatili rukovodioci Golog otoka. Prizorima koje je video bio je duboko ‘potišten i uznemiren’ - sreo je i video književnike, neke ljude koje je poznavao, kao što je pesnik Stefan Mitrović, inače sekretar Agitpropa Centralnog komiteta KP Jugoslavije, ili Adolf Štumf, profesor filozofije iz partijske škole „Đuro Đaković“. Na Golom otoku ostao je dve nedelje, a planirao je, po sopstvenom kazivanju, da ostane dva meseca. Zgrožen prizorima koje je video i u muškom i u ženskom logoru, po povratku je odmah otišao u svoje selo Drenovu i Vrnjačku Banju, a onda je sve ispričao onima koji su mu dali dozvolu da na Goli otok ode - razgovor je trajao tri sata...“

Milovan Đilas u svojoj knjizi „Vlast“ zapisao je ovo:

„Prvo nepobitno i alarmantno upozorenje o stanju na Golom otoku došlo je od književnika Dobrice Ćosića. Ćosić je u leto 1952. godine - delom iz svoje unutrašnje uznemirenosti, a delom iz literarne radoznalosti - uz moju pomoć dobio dozvolu da obiđe logor. U septembru se našao sa mnom u Niškoj Banji i saopštio mi da je stanje u logoru nezamislivo strašno.

Čim sam se vratio u Beograd, upozorio sam na to Rankovića. Dobrica je pozvan u Centralni komitet i pred Rankovićem i Kardeljom izneo manje-više ono što je meni ispričao u Niškoj Banji. Kardelj je bio ogorčen: „Znao sam“, rekao je, „da će nam se tamo dogoditi neka takva pizdarija!“ Kardelj nije psovao, ali dešavalo se da mu se u ljutnji omakne „jaka reč“. A Ranković je naredio istragu, izvršio neka smenjivanja i znatno poboljšao stanje...

(Iz knjige „Vreme pisca“)

(Nastaviće se)