Otvorio srce Srbije

NA predlog Dobrice Ćosića i Oskara Daviča u Udruženje pisaca Srbije primljena je 1953. godine Jara Ribnikar (pseudonim Dušanka Radak), koja se u srpskoj književnosti javila 1951. sa pesmama, a potom i novelama. Te 1953. godine započinje druženje i sa slikarom i likovnim kritičarem Miodragom B. Protićem, koji će u svojoj memoarskoj knjizi “Nojeva barka” (1992) zapisati:

“Prvi put bili smo kod Božice i Dobrice Ćosića na večeri u Ulici kralja Milutina, na Vračaru. Šetajući, i provlačeći prste kroz gustu kosu koja mu je padala na oči, do naočara, Dobrica govori o potrebi mnogo dublje demokratizacije, u svim oblastima, od politike do kulture...”

Na godišnjoj skupštini Udruženja književnika Srbije, 16. januara 1955. godine, Dobrica Ćosić je izabran za člana uprave. Zajedno sa Jarom Ribnikar, 24. januara prisustvuje suđenju Milovanu Đilasu, koji je krajem protekle godine odstranjen iz političkog i javnog života zbog javnog razlaza sa partijskom linijom. Vladimir Dedijer, Titov biograf, koji je takođe došao pod osudu Partije i vlasti, u monografiji “Veliki buntovnik Milovan Đilas” (1991) kaže:

“...Što se Dobrice Ćosića tiče, zabeležio sam u mom dnevniku da je imao tužno lice. Bio je veliki Đilasov sledbenik 1953. godine, ali kako ga je Rankovićeva policija pratila u stopu punih šest meseci, odlučio je da poseti Rankovića i vrati partijsku knjižicu. Međutim, tu se nešto desilo i Ćosić je bio veran Rankovićev prijatelj sve do njegove smrti...”

U svojim poslaničkim beleškama, u februaru, Ćosić zapisuje utiske o boravku u svome izbornom srezu, na Jastrepcu: “Kad god ovako pođem u srez, gasim sve oči sem poslaničkih i nemam nikakve profesionalne asocijacije na Jastrebac. Idem na razgovore o komuni i, ustvari, razmišljam o samoj toj reči...”

Seća se, zapravo, svoje lektire. Beleži:

“Ja ne znam, ali hoću da verujem: Svetozar je ‘komunu’ doneo u Srbiju. Mladić sa krupnim očima i finim rukama. Takav je i morao biti prvi sejač ‘komunskih’ reči po Srbiji. Sejao je velike i zanosne reči, bio je pesnik, zbog toga je i umro mlad. Nije tragično što mu ne znamo mesto rođenja.

Ali džip juri ka Jastrepcu... Kao u ratnom štabu.

Sekretari komiteta govore podacima, činjenicama, statistikama. Nijedna opšta reč, nijedna fraza. Govore ciframa bruto dohotka, dohotka po stanovniku, industrijskoj stopi porasta i mogućnostima kooperacije fabrika, koje sada nema i zbog sreskih granica govore o komunikacijama i problemima saobraćaja, o stanju bolnica i potrebama za proširenje bolničkog prostora, o problemima i potrebama školstva, o stručnjacima, o raspoloženju meštana za stvaranje velike i jake zajednice komuna...”

Pa i kada sklopi oči, Ćosića ne napuštaju zavičajne slike: on vidi čoveka pogurenog, umotanog u crno sukno, pritisnutog šubarom, pognutog napred - za motikom, za jataganom, za plugom, za puškom...

Ne čini ti se. Ostareo sam samo.

‘Verujem ti. Nije lako biti poslanik i akati se sa narodom...’

‘Ti, čini mi se, nikad nisi nosio tu francusku kapu’.

Nisam. Nosio sam šajkaču dok sam bio partizan...”

Dobija Ninovu nagradu kritike za najbolji roman objavljen u 1954. godini - za “Korene”. Ćosić je prvi dobitnik ovog priznanja, a u žiriju su bili: M. Bogdanović, V. Gligorić, E. Finci, Z. Mišić, B. Mihajlović Mihiz i S. Majstorović.

Borislav Mihajlović Mihiz o “Korenima” piše:

“Tu, u toj knjizi su zapravo i koreni ovog pisca, što je nenadno iskrsao pre tri godine pravo iz srca Srbije, one seljačke i one ratničke... da nastavi nit prekinutu negde tamo kod Laze Lazarevića i Bore Stankovića... Otvorio je srce Srbije, zagledao se u njega i nije ustuknuo... Ćosićeva Srbija je kazan koji vri i bunca i kolje i stiče i posluje... Dobrica Ćosić je pokazao razroke Srbijine oči, to čudno njeno dvojstvo kad jednom kapom pokriva kukavicu i junaka, šićardžiju i čoveka jedne, svejedno kakve, uvek tvrdoglave i do kraja nošene ideje, pozera, prznicu, zlopamtila i čoveka dobre duše i belog hleba zaborava...”

Mihiz kaže da je, međutim, Ćosićev roman “kidan i kontinuiran, šaren i raznolik... sklon romantici i naročito romantičnoj erotici... da Ćosić ne ume da miruje, da se odmori u mrtvaku, stalno je u matici, ništa ga ne interesuje sem zahuktalih trenutaka uzbuđenog čoveka... Otuda smisao za dramatično i krajnje odsustvo hladnog mirnog trenutka...”

On, ipak, ne želi da “čeprka po krupnim i sitnim manama ove knjige: po njenoj pregrejanosti i forsiranosti... po patetici koje ima previše i po rafiniranosti koje je premalo”, nego zaključuje: “Koreni su se zarili duboko u zemlju”.

Mnogo godina potom (1998), Ćosić će u dugom razgovoru sa svojom kćerkom Anom o svome književnom delu, pa i o romanu “Koreni” naglasiti:

“Koreni” su u svakom pogledu moja sudbonosna knjiga. Ako sam u svom prvom romanu “Daleko je sunce” pokazao neki dar i mogućnost da se posvetim književnosti, s “Korenima” sam postao pisac. I zato što sam postavio temelje svom romanesknom ciklusu o ljudskoj sudbini na srpskoj zemlji u 20. veku; i zato što sam svladao osnove književnog zanata i naznačio svoju jezičko-stilsku fizionomiju; i zato što sam naznačio obrise svoje romaneskne poetike; i zato što sam “Korene” pisao kao profesionalni pisac koga je hranilo “Daleko je sunce”. “Koreni” su me i književno i društveno uspostavili, pa sam kao njihov pisac mogao da “stvaram sebe”, ostvarujem svoje mogućnosti i svoju dubinu...”

Olga Jančić je napravila portret Dobrice Ćosića, u bronzi (danas svojina Muzeja savremene umetnosti u Beogradu).

(Iz knjige “Vreme pisca”)

(Nastaviće se)