Deobe ljudi i naroda!

KRAJEM 1960. “Prosveta” objavljuje Ćosićev novi roman “Deobe” (u tri toma), knjigu koja označava događaj u srpskoj kulturi. Reč je o romanu o “bliskoj prošlosti naše zemlje, o godinama poslednjeg rata i ljudskim sudbinama na rodnom tlu, odnosno o revolucionarnim promenama koje su tokom narodno-oslobodilačke borbe nastajale i, još više, o kontrarevolucionarnim snagama koje su organizovanim oružanim akcijama htele da spreče ili bar zaustave pobedu revolucije”.

Pripremajući se za pisanje “Deoba”, Ćosić je razgovarao sa dosta ljudi, među kojima i sa onim koji su bili četnici i proveli više godina po zatvorima. A onda je u arhivama iščitavao i četničke dnevnike... Tada se nosio mišlju da ovaj romansijerski ciklus napiše u 12 knjiga.

Glavne ličnosti romana su potomci Katića i Dačića, pa se “Deobe” nadovezuju na “Korene”. Pisao je ovaj roman šest godina, a zašto ga je nazvao “Deobe”? Novinarki “Politike” kaže:

“Dok sam radio, imao sam druge naslove. Kada sam završio rukopis, ti su se nazivi emotivno i idejno istrošili. Zamislio sam se i jedva odlučio. Naravno, ne radi se o deobi imanja i stvari. Radi se o deobi naroda, deobi ljudi, deobi u ljudima...”

U decembru je u Parizu. To je za Ćosića “jedinstven grad”, “grandiozno delo novca i slobode”, grad koji “nadmoćno i izdašno toleriše sve ljudske slabosti i nemoći”. Oduševljen je lepotom Šartra - one katedrale što je osvojila i Isidoru Sekulić, koja će napisati čuveni esej o “plavom iz Šartra”. Ćosić će tu svoju opčinjenost katedralom iz Šartra izraziti jednostavnim rečima:

“Ipak je Bog najveći ljudski izum...”

“Deobe su delo koje obeležava jednu epohu”, napisao je kritičar “Politike” Petar Džadžić. Po njegovom mišljenju, reč je o delu koje možemo nazvati monumentalnim. “To je”, kaže, “ep i drama”.

Kritičar novosadske “Tribine” Čedomir Popov smatra da su “Deobe” istovremeno i izvanredno pitoreskna, kičicom zrelog umetnika kreirana slikovnica, kao i instruktivna studija psihe i mentaliteta srpske kontrarevolucije.

Oskar Davičo u “Delu” egzaltirano zaključuje:

“Deobe su magična knjiga”.

Ćosićeva izjava u intervjuu zagrebačkoj reviji “Telegram” (od 20. januara), o nedovoljnoj saradnji (kulturnoj) među republikama i o tome da će ta saradnja biti aktuelna “dok postoje republike”, izazvaće burna reagovanja. A sve će krenuti od replike Ćosiću iz pera slovenačkog filozofa (i partizanskog borca) Dušana Pirjeveca u ljubljanskom časopisu “Naša sodobnost”. Dok se Ćosić zalaže za jugoslovenstvo, Pirjevec zagovara jačanje republika i razvijanje nacionalnih kultura. Polemika će trajati više od godinu dana. Zbog ovih tekstova Ćosić je imao okapanja sa najvišim državnim rukovodiocima, pa i sa Josipom Brozom.

Te 1961, 14. februara, pre podne, predsednik Republike Josip Broz krenuo je u posetu zemljama Afrike (Gana, Togo, Liberija, Gvineja, Maroko, Tunis i Ujedinjena Arapska Republika). Pored broda “Galeb” (tri razarača) na put je krenuo i trgovački brod “Lovćen”, a u pratnji je bio i Dobrica Ćosić. Putovanje je trajalo 72 dana (sve do 26. aprila). Tu su bili lekari, šoferi, kuvari, krojačice... Slavoljub Đukić je u knjizi razgovora sa Ćosićem “Čovek u svom vremenu” objavio piščevu ispovest:

“Da počnem tu mučnu priču o mom putovanju ‘Galebom’... To što se događalo na tom putovanju, predstavlja u mom životu jedan, ili još jedan, od prelomnih ideoloških događaja. Kako je do toga došlo? Jednog dana, valjda je to bilo decembra 1960, pozvao me Aleksandar Ranković i rekao da sam, na predlog Tita, određen u državnu delegaciju koja će posetiti afričke zemlje. Iskreno da kažem, odmah sam pitao: Šta ću ja tu? Ranković mi je odgovorio: Predlog je Starog. On smatra da je politički oportuno da na takva putovanja, u inostranstvo, pođe i jedan intelektualac, pre svega pisac... Uzbuđivala me sama činjenica što ću na tom putu imati prilike da bliže i lično upoznam Josipa Broza...

Grdne pare sam izručio (u Parizu) za diplomatsku garderobu. Jedino sam frak sašio u državnoj radionici i njegova je sudbina komična - mnogo godina kasnije dao sam ga drugu moje ćerke, koji je išao na nekakav maskenbal u Pančevu.

Došao je i dan polaska. Krenuli smo paradnim plavim vozom, iz Beograda. U Splitu nas je dočekala masa sveta i oduševljeno, i spontano i organizovano, ispratila na ‘istorijski put mira’...

U novinama je objavljena fotografija - vidi se kako važno stojim pored Jovanke i Tita, u jednoj tragikomičnoj poziciji člana državne delegacije - svojim šeširom mašem građanima Splita... Tito je prema meni ispoljavao naglašene simpatije. Rekao bih čak veliku srdačnost i prisnost koja je trajala do 1966. godine... Tito me, sa Jovankom, pozvao u salon ‘Galeba’. Pili smo viski i jeli bademe... Bila su to prva moja saznanja i iskustva o jednom socijalističkom dvoru... Bio mi je to, doista, jedan tužan i groteskan slom partizanskog morala, kojim se decenijama manipulisalo u pedagoške, političke i ideološke svrhe... Sve je prelazilo stil i raskoš poznatih dvorova... Možda sam baš u salonima i na palubi ‘Galeba’, na Atlantskom okeanu, u noćima pod ogromnim mesecom sagoreo svoju komunističku veru u jugoslovenski demokratski socijalizam...”

Duboko razočaran u Tita, Ćosić zaključuje da u životu nije “sreo čoveka koji je više verovao u sebe, a više sumnjao u sve oko sebe...”

(Iz knjige “Vreme pisca”)

(Nastaviće se)