Spokoj pored Božice!

IZDAVAČKA kuća „Otokar Keršovani“ iz Rijeke objavljuje romane Dobrice Ćosića (latinicom): „Daleko je sunce“ i tri knjige „Deoba“. Ova kuća štampa i Ćosićeve članke i oglede „Stvarno i moguće“ (izbor tekstova Kosta Čavoški). Knjigu su recenzirali Predrag Vranicki, Zoran Gavrilović i Anton Pavček. Gavrilović u predgovoru kaže da je reč o knjizi „nemira najčistijeg kova: ona pokazuje i dokazuje kako intelektualac našeg doba, pisac koji živi intenzivno u stvaralaštvu i eposi, razmišlja o dilemama i reaguje na izazove i muke te iste epohe“.

„Ćosić živi odgovorno i hrabro, a istorija je duhovna podloga“, naglašava Gavrilović, „njegovog sveukupnog stvaralačkog i kritičkog bića. Knjiga je, veli, „dobra zbog te hrabrosti i odanosti idealima, lepa je zbog svoje književne, vizionarske i moralne ostrašćenosti...“ U ovoj knjizi Ćosić je objavio svoje intervjue, govore, saopštenja (neke iz knjige „Moć i strepnje“), među kojima i svoje izlaganje na 14. sednici Centralnog komiteta Saveza komunista o Kosovu i svoju akademsku besedu. Tiraž od 10.000 primeraka za dve nedelje je razgrabljen. Kritike zvaničnih partijskih i drugih rukovodstava bile su žestoke, tako da je izdavač odustao od drugog izdanja.

Zajedno sa Mešom Selimovićem, Dragoslavom Mihailovićem, Milovanom Danojlićem, Antonijem Isakovićem, Miroslavom Pantićem, Predragom Palavestrom, Vasilijem Krestićem, Vojislavom J. Đurićem, Tanasijem Mladenovićem, Mihailom Markovićem, Lazarom Trifunovićem, Dejanom Medakovićem, Dimitrijem Bogdanovićem i Milom Žegarcem, Ćosić potpisuje apel Izvršnom veću Bosne i Hercegovine i Centralnom komitetu SK BiH, da se obustavi progon docenta Fakulteta političkih nauka u Sarajevu dr Vojislava Šešelja koji je proglašen „moralno-politički nepodobnim za obavljanje nastavničke dužnosti“. (Bilo je to u martu 1982.)

Ćosić povremeno vodi dnevnik, i evo šta je zapisao u novembru 1982:

„Mi smo jedna obespokojavajuće konzervativna i stvaralački jalova zajednica naroda i ljudi. Naš konzervativizam je politički oličen u titoizmu, a naša stvaralačka jalovost uslovljena je vladavinom mediokriteta i konformista, tj. ljudi saobraznih režimu i prilikama, a jednoobraznih po duhovnom i moralnom sklopu. Mi smo duhovno i moralno nagrđen narod. Mi Srbi smo se razboleli od nacionalnog mazohizma, pristajući na ‘istočni greh’ svog jugoslovenstva, odnosno, stvaranje Jugoslavije...“

Čitaocu njegovih dnevnika pada u oči i dirljiv zapis o svome životnom saputniku: o svojoj porodici, životnoj sudbini:

„...Imao sam sreću da imam Božicu, dobru ženu i strogog prijatelja, koja mi je odanošću, hrabrošću i razumevanjem neprocenjivo mnogo pomogla u napornom i svakojakom životu. Imao sam sreće da imam jedno dobro i pametno dete, Anu, koja me nije opterećivala, nego samo radovala. Imao sam sreće da živim u burnim, tragičnim i neizvesnim vremenima nacionalne i svetske istorije, koja su mi poklonila teme za romane koje sam napisao. Sve u svemu: imao sam mnogo sreće u životu; izdašno sam nagrađivan ljudskim poverenjem, pažnjom, pa i ljubavlju. Ako mi život pokloni još neku godinu da završim „Vreme zla“, onda sam veliki dužnik sudbini... Ostaje mi najteži, najnaporniji i najodgovorniji deo života; mudro i dostojanstveno nositi starenje, ozbiljno i uspravno ići ka smrti i primiti je lepo, obično...“

I onda opet zapis o Božici:

„Božica, sa svojim neumornim darom za posvećivanje drugome, služenje drugome, sa savršenim moćima organizovanja života, nepogrešiva u svemu kad se daje i kad radi za Anu, za svoju unuku, za sve koje voli, u ovim danima potvrđuje se apsolutno, celim bićem...“

(Iz knjige „Vreme smrti“)

(Nastaviće se)