Crnom Đorđu sva vlast

BALKANSKO poluostrvo svlači košuljicu u zoru 19. veka. Ekonomske promene pokrenule su na njemu razvoj društvenih snaga. Ratne pobede Austrije i Rusije nad Otomanskim carstvom, zajedno s trgovinom, odškrinule su vrata ovih krajeva prema Evropi: prodiru ideje. Sultanova uprava se urušavala, istovremeno pokazujući želju da se sprovedu reforme.

Kada je ipak Svištovskim mirom Beogradski pašaluk vraćen sultanu, Selim III je potvrdio privilegije i čak ih proširio. Izvukao je pouku iz vojnih poraza, pa se trudio da u svoje carstvo uvede reforme evropskog tipa u odgovoru na osipanje tradicionalnog vojnog poretka. Privilegije dodeljene srpskom stanovništvu u Beogradskom pašaluku imale su cilj da održavaju red u jednoj važnoj oblasti carstva, suprotstavljajući autohtone hrišćane pobunjenim muslimanima.

Međutim, kada je Bonaparta upao u Egipat 1798. godine, pobunjeni janičari sve češće upadaju u Beogradski pašaluk i u njemu su potpuno vladali početkom 1804. godine, sprovodeći teror nad stanovništvom. Viđeniji ljudi, zastrašeni, okupljali su preplašene seljake: to je bio početak Prvog srpskog ustanka. Ustanici su izabrali za vožda Đorđa Petrovića, zvanog Crni Đorđe ili Karađorđe, ljudinu od četrdesetak godina, mrke kose i mrke ćudi, bistrog uma, smelog i ambicioznog. U mladosti je u šumi hajdukovao protiv Turaka, ratovao protiv njih kao dobrovoljac uz Austrijance, ali se posle zaključenog mira posvetio obrađivanju zemlje u Topoli, nedaleko od Beograda. Tu je živeo s porodicom i postao imućan trgujući stokom.

Tako je počeo jedan neobičan rat, rat u trouglu: srpski ustanici su se digli protiv janičarskih predvodnika koji su i sami bili pobunjenici protiv sultana, dok ovaj nastoji da obe strane natera na poslušnost. Nizali su se uspesi, ustanički zahtevi postajali su sve veći: prosti povratak prethodnog poretka, zatim unutrašnja autonomija i, najzad, potpuna nezavisnost. Krajem 1806. godine Beograd je dospeo u ruke ustanika.

U srpska suparništva umešala se ruska vlada, u želji da kontroliše događaje. Posredovanjem Konstantina Rodofinikina - imenovanog avgusta 1807. godine za predstavnika u Beogradu - ruska vlada se trudila da nametne osnovni zakon po kom bi se upravljala srpska vlada, a vlast vrhovnog vožda bila ograničena. Kako bi osujetio ove planove, Karađorđe je naveo Sovjet da usvoji i proglasi ustav kojim se on imenuje za naslednog vrhovnog vožda, što nije prihvatila velika skupština vojvoda i viđenih ljudi. Ipak, januara 1811. godine, skupština je potvrdila Karađorđevo nasledno pravo.

“Nasledni vrhovni vožd srpskog naroda” imao je četiri kćeri i dvojicu sinova koji su nadživeli ostalu decu rođenu u dvadeset godina braka. Kćeri su već bile poudavane ili su stasale za udaju. Sinovi su, međutim, još bili u dečjem uzrastu. Od Aleksandra, mlađeg, rođenog 1806. godine, potiču kraljevi Srbije i Jugoslavije, ali je Aleksije, rođen koju godinu pre ustanka - 1801. godine u Topoli - po prirodi stvari bio određen za naslednika, kako to pokazuje zapis u crkvi koju je tog leta 1811. podigao Karađorđe u ondašnjoj već varošici Topoli. Ako nije bio na ratištu, Karađorđe je bio u Topoli, gde mu je i dalje boravila porodica, ali je starijeg sina poslao u Beograd na školovanje još 1807. godine.

Poverio ga je Dimitriju Obradoviću, u monaštvu nazvanom Dositej. Rođeni Banaćanin, Dositej je simbolizovao intelektualno buđenje Srba u Austriji, isto kao što je Karađorđe simbolizovao političko buđenje Srba u Turskoj. To je bio čovek osamnaestog veka, Evropejac koji se bližio svojim sedamdesetim. Ne prekidajući vezu sa crkvom, odavno je napustio manastir, bradu i mantiju zamenio perikom i odelom. Proputovao je čitavu Evropu, mnogo video, naučio, pročitao i zabeležio; pisao je, prevodio i posrbljivao, šireći prosvetu među svojim zemljacima. U oslobođeni Beograd stigao je avgusta 1807. godine i preuzeo mladog Aleksija.

Te 1808. godine Beograd je bio istočnjačka varoš sa petnaest do trideset hiljada duša. Kuće su uglavnom bile od drveta, retki su bili zastakljeni prozori. Kuća koju je Sovjet stavio na raspolaganje ruskom predstavniku Rodofinikinu bila je jedna od najvećih u Beogradu - kamena dvospratnica koja je pripadala nekom od janičarskih starešina. Rodofinikin je živeo u udobnosti koja je nadmašila kafedžijin dom, dok se beogradskim Srbima takav život činio nastranim.

Aleksije je kod Dositeja u Beograd došao obučen kao svako srpsko seljače, a Rodofinikin ga je presvukao u evropsko odelo i počeo da ga uči ruski. Vlada u Sankt Peterburgu, uostalom, pomišljala je da ga dovede u neku vojnu školu u Rusiji, ali nije bila jedina koju je zanimalo školovanje Karađorđevog naslednika - i austrijska vlada je bila spremna da ga pošalje u austrijsku vojnu školu.

Tada su na školovanje kod Dositeja dolazili sinovi i drugih viđenih ljudi; sastavio se razred od pola tuceta đaka. Učitelj je pomišljao da uvede redovnu “veliku školu” i plan mu se ostvario 1. septembra 1808. godine. Imala je dvadeset učenika, različitog uzrasta, znanja i sredine iz koje su poticali. Aleksije je imao sedam godina, bio najmlađi, a najvišeg roda. Drug mu je bio Vuk Karadžić, koji će uskoro romantičarskoj Evropi predstaviti srpske narodne pesme i postati veliki reformator srpskog jezika.

(Nastaviće se)