Miloš neće suparnika!

KAD je Dositej umro 1811, Karađorđev sin Aleksije se vratio porodici. Otac mu je uzeo novog učitelja, Lazara Vojnovića, ali je i on ubrzo umro, marta 1812, godinu dana posle Dositeja.

Aleksije je tek bio navršio jedanaestu, ali je 1812. godine Karađorđe bio isuviše zauzet da bi se dalje starao o sinovljevom obrazovanju. Rusi su žurili da okončaju rat s Turcima, kako bi mogli da se okrenu protiv Napoleona. Bukureštanskim mirom turski odredi su bili oslobođeni, i okrenuli su se protiv Srbije. U leto 1813. godine počela je velika ofanziva. Ustanak je ugušen za četiri meseca.

Nastupio je slom. Karađorđe i druge vođe tražili su da se sklone u Austriju. Oko sto hiljada izbeglica je prešlo reke - muškarci, žene, deca, noseći sa sobom sve što se poneti ili povesti moglo od novca, stvari i stoke. Karađorđe je s porodicom stigao u pogranični Zemun u nedelju 21. septembra / 3. oktobra 1813. godine, dva dana pre nego što je Beograd pao Turcima u ruke. Vrhovni vožd je tražio od austrijskih vlasti da mu dopuste viđenje s ruskim carem Aleksandrom koji se nalazio u Češkoj ratujući protiv Napoleona, ali Austrijanci su bili zaokupljeni samo time kako da neutrališu neugodne izbeglice.

Austrijska vlada je krajem godine odlučila da ustaničke vođe udalji u dubinu Carstva, u Štajersku i Kranjsku. Karađorđe je sa starijim sinom i nekolicinom drugova pošao u Grac, sedište garnizona na Muri i glavni grad Štajerske.

Karađorđe se povukao u sebe. Govorio je malo. Naizgled je bio miran, ali nezadovoljan što prinudno živi u Gracu, daleko od svojih i što ne zna šta se u Srbiji zbiva. Cenzurisali su mu prepisku, jednom u Gracu, drugi put u Beču. Ostao je bez novca. Vojne vlasti su mu nešto novca dale unapred, ali je taj novac već bio pri kraju. Trideset prvog marta Karađorđe diktira Aleksiju pismo namenjeno vojnom komandantu u Gracu, tražeći novac i povratak žene i dece.

Pismo je potpisano: “Đorđe Petrović, generallajtnant Njegovog carskog veličanstva cele Rusije i nosilac Velikog krsta Reda Svete Ane”. Ako ga austrijske vlasti ne prihvataju kao vrhovnog vožda srpskog naroda, možda će na njih utisak ostaviti počasna zvanja koja mu je dodelio car!

Pismo je imalo dejstva. Pored stanarine, policija je od tada davala Karađorđu dva florina dnevno za lično izdržavanje, dva za sina, po jedan florin dnevno za sluge, što znači 180 florina svakog prvog u mesecu.

Krajem juna nadzor je popustio, pošto je Beč počeo da pregovara sa Sankt Peterburgom o izručenju srpskih izbeglica. Ubrzo im je saopšteno da mogu otići u Rusiju, te je 25. avgusta jedan ruski činovnik stigao u Grac i doneo pasoše.

Srpske izbeglice su lepo dočekane u Besarabiji, gde je ruska vlada isplaćivala penzije najvažnijima među njima.

U proleće 1815. Srbija je ponovo ustala protiv Turaka. Drugi ustanak je vodio Miloš Obrenović, jedan od vođa koji nije izbegao 1813. godine. Pošto je vest prispela u Hotin, Karađorđe je želeo da se smesta vrati u Srbiju. Počeo je da traži dopuštenje za odlazak, dok je Miloš Obrenović sa svoje strane tražio od ruske vlade da ga zadrže. Aprila 1816. Karađorđe je otišao u Peterburg da brani svoju stvar. Našao se sa sinom, a ostatak 1816. godine proveo je kucajući na mnoga vrata. Car ga je dva puta primio, ali se januara 1817. ipak vratio u Hotin praznih ruku.

U junu je Crni Đorđe nestao, ne obavestivši ni porodicu. Grčko tajno društvo Heterija je uspela da ga prebaci u austrijski deo Transilvanije, a zatim u Srbiju. Miloš, koji je sve to načuo, odmah je dozvolio da mu ubiju suparnika (ili je sam upriličio da ga ubiju).

Udovica Jelena Petrović nije više imala nikakvih prihoda, čak ni Karađorđevu penziju. Ćerke i zetovi su se manje-više snašli, kao i srpski prijatelji i nekadašnje sluge. Neko je kupio zemlju, neko radnju, pa su mogli da pomognu Voždovu udovicu koja je bila prinuđena da prodaje svoje pokućstvo i stvari od vrednosti. Aleksije je bio u Paževskom korpusu i završavao školovanje, ali Aleksandar, drugi sin, još je bio na njenom staranju.

Aleksije je majci zadavao više briga nego radosti. Naravi slične očevoj, razdražljiv i nemiran, nije brinuo ni o zdravlju ni o finansijskim mogućnostima. Oženio se ćerkom jednog zemljoposednika u istom kraju - Marijom. To je trebalo da mu omogući da vodi redovniji život, ali jedva da je imao vremena da nešto iskoristi. Na imanju Sinjen 1827. godine Marija je rodila sina i umrla nedelju dana kasnije od posledica porođaja. Dete je na krštenju, kako je to običaj zahtevao, dobilo dedino ime Đorđe.

Udovac u 26, Aleksije je učestvovao kao poručnik u rusko-turskom ratu 1828-1829. Sa svojim pukom je prošao kroz rumunske kneževine, prešao Dunav i planinski venac Balkana, pre nego što je ušao u Jedrene 29. avgusta 1829. godine - na veliku radost crnogorskog vladike Petra I. Ovaj srpski crkveni dostojanstvenik, gospodar slobodne teritorije Crne Gore, smatrao je da učešće sina velikog Karađorđa u ratu koji je pravoslavni car vodio protiv sultana ima simbolično značenje.

Lekari su Aleksiju ubrzo ustanovili tuberkulozu. Životario je još neko vreme u Kišinjevu i slabo održavao veze s porodicom jer se zavadio sa mlađim bratom Aleksandrom. Aleksije Karađorđević Petrović, poručnik ruske Carske garde, umro je u Kišinjevu 20. septembra 1830. u svojoj 29. godini.

(Nastaviće se)