Skamenjeni Kapetan Miša

ĐORĐE Karađorđević se još nije bio vratio u Srbiju, a već je bio pominjan kao moguća zamena za strica. Te 1853. godine stariji knežev sin, budući kralj Srbije Petar I, još nije imao ni deset godina, a Đorđu je bilo 23.

Đorđe nije imao ambicija da istisne strica, a ni sama ta zamisao nije imala podršku, kako je to rado ponavljao Garašanin. Zahvalio se na položaju u ruskoj vojsci u kojoj je stigao do majorskog čina i stupio u srpsku vojsku u činu potpukovnika, da bi odmah bio imenovan za kneževog prvog ađutanta. Posle godinu dana službe na dvoru, potpukovnik Karađorđević je skinuo uniformu radi ženidbe. Knežev prvi ađutant postao je zet jednog od najvećih bogataša na Balkanu. Oženio se Sarkom (Sarom), trećom kćeri Mihaila - Miše Anastasijevića, 28. aprila 1856. godine.

Rođen na ostrvcu Poreč na Dunavu, Anastasijević je bio školski drug Aleksija Karađorđevića u Dositejevom Liceju. Trgovao je stokom, pa zatim počeo da se bavi rečnom plovidbom. Zvanično je postao kapetan Dunavske plovidbe, a udružio se s knezom Milošem u trgovini solju. Još pre kraja Miloševe vladavine stekao je sredstva da posluje nezavisno od kneza, ne u Srbiji nego van Kneževine. Posedovao je lađe kojima je zarađivao prevozeći so iz Vlaške u Rusiju i ka unutrašnjosti evropske Turske.

Kraj Miloševih trgovinskih monopola i dolazak ustavobranitelja na vlast omogućili su Anastasijeviću da umnoži svoja preduzeća i stekne ogromno bogatstvo. Iz Vlaške je izvozio so u Srbiju i Ugarsku i najzad je od vlaške vlade otkupio koncesiju za celokupan izvoz soli. Krajem Krimskog rata, u vreme ženidbe Đorđa Karađorđevića, „Kapetan Miša“ - kako su ga zvali u Srbiji - bio je na vrhuncu svog bogatstva procenjenog na dvadeset miliona talira. Bio je vlasnik sedamdeset četiri lađe sa oko pet stotina članova posade. Kapital je investirao u imanja u Vlaškoj, što je nekadašnjem seljačetu-siročetu omogućilo da živi kao bojarin. Njegov jedini sin umro je u ranoj mladosti, a svojih pet kćeri poudavao je za viđene ljude.

Ženidba Đorđa Karađorđevića dogodila se ubrzo posle potpisivanja Pariskog mira. Stanje se u Srbiji naglo menjalo. Pariskim mirom Balkan se približio Evropi tako što se međunarodno odlučivanje nudilo kao odgovor na svako pitanje. Mir je označio i kraj jednostrane ruske garancije za status Srbije - ona je zamenjena kolektivnom garancijom velikih sila. Beograd se takođe naglo promenio. Zvanične građevine koje su podizali „evropski“ graditelji, vojne uniforme i odela činovnika, odeća mladih koji su se vratili iz Francuske, sve je to doprinelo da se prestonica pozapadnjači.

Kapetan Miša je posle smrti Jevrema Obrenovića kupio 1856. godine njegovu kuću na Velikoj pijaci (danas Studentski trg), preko puta stare kuće Karađorđevog Sovjeta, u najužem gradskom centru. Đorđe i Sarka su stanovali kod njega. Dolasci i odlasci, neprestani prijemi. Ljudi su bili zasenjeni njegovim načinom života. Poznata je bila njegova namera da sruši kuću i da na istom mestu bez odlaganja podigne novu rezidenciju raskošne veličine, veću od bilo čega što Beograd ima, višu od „Zdanja“ - kako zovu prvi „evropski“ hotel na dva sprata koji je najviša građevina u prestonici - i velelepniju od kneževog dvora.

Pošto se knez sklonio u tvrđavu kod turskog paše, bez abdikacije i bez izjašnjenja, ustavobranitelji su ostali nespremni. Skupština se sutradan ponovo sastala i dok je njen predsednik, Kapetan Miša, sedeo kao skamenjen, poslanici su objavili svrgnuće kneza Aleksandra i aklamacijom pozvali Miloša Obrenovića. Posle dvodnevne zbrke i pošto je vojska čak zapretila da će Aleksandru povratiti vlast, Garašanin je uspostavio red i našao se na čelu privremenog namesništva koje je trebalo da upravlja zemljom do Miloševog povratka. O Đorđu nije bilo reči.

Knez Miloš se, sa sinom Mihailom, vratio tek u januaru 1859, pošto ga je Porta potvrdila kao kneza.

Razočarani Anastasijević zauvek se odrekao politike i postao je mecena. Čak je napustio Srbiju i otišao da živi u Rumuniji, u Bukureštu i na svojim posedima. Velelepno zdanje čiju je gradnju započeo, namenjeno zetu Đorđu i ćerki Sarki kada postanu srpski knez i kneginja, biće završeno tek početkom 1863. godine. Kada je zgrada dovršena, ceo Beograd je bio iznenađen vešću da je zdanje poklonjeno državi Srbiji da se u njega usele kulturne ustanove, i još dvadeset hiljada dukata za neophodne adaptacije.

Kapetan Miša je otišao, ali Đorđe i Sarka su ostali još neko vreme u Beogradu. Ostali su čak i posle povratka Obrenovića, mada su se preselili zbog zidanja. Miloš ih je šikanirao, ali mladi knez, međutim, nije odobravao proizvoljno i sitničavo ponašanje svoga oca, pa je Karađorđeviće uzeo pod zaštitu. Uspeli su da ostanu u svojoj kući, ali im je ubrzo postalo mučno to stanje zbrkane privremenosti, te su i sami otišli.

Deset godina su potom živeli u Rumuniji kod oca i tasta, u Bukureštu i Jašiju, ali su se još nekoliko puta vraćali u Beograd. U to slabo dokumentovano vreme rodiće im se deca. Stariji sin Aleksije (dobio je dedino ime) rođen je 1859. godine u Bukureštu, potom Božidar (ime je slovenska verzija Teodora) 1862. u Beogradu. Iste godine, deset meseci kasnije, rođena je još jedna devojčica. Umrla je u petoj godini i ne znamo joj ime.

(Nastaviće se)