Bledilo pukovnika Đoke

VLADAVINA kneza Mihaila Obrenovića (1860-1868) oborila je popularnost Karađorđevića. Ukoliko se na njih uopšte pomišljalo u Srbiji i Evropi, reč je bila o bivšem vladajućem knezu Aleksandru i njegovim sinovima koji su živeli u Mađarskoj. O Đorđu se nije mnogo govorilo ni u Srbiji, a još manje u inostranstvu.

U vreme vladavine kneza Aleksandra Karađorđevića njegovi sinovi nisu nosili titulu. Iz učtivosti su ih nazivali kneževićima. S druge strane, Đorđe je bio samo „pukovnik Karađorđević“, familijarno „Đoka Karađorđević“ za široku publiku, a Sarka je bila gospođa Karađorđević, ili čak „gospođa Đokinica“. Svrgnuti Aleksandar, njegovi sinovi, svi su usvojili kneževsku titulu, pa tako i Đorđe i njegovi.

Posle ćerkine smrti, Đorđe i Sarka su napustili Rumuniju tokom 1868. i otišli u „Evropu“, kako se to i dalje često govori na Balkanu. U etapama (banje u Austriji, Beč, Švajcarska) uputili su se ka Parizu, gde su stigli početkom 1869. godine. Iznajmili su kuću na Jelisejskim poljima br. 91, u jednoj od onih avenija na kojima se okupljao otmeni svet Drugog carstva.

Stariji Aleksije je bio nemiran dečak, a Božidar se od njega veoma razlikovao. Bio je lep kao devojčica, slabašan i ćutljiv, radije se družio s igračkama i knjigama nego s drugom decom. U jednom od svojih napisa ispričao je kasnije kakav je emotivni šok doživeo kada je izgubio sestricu. Deset meseci stariji od nje, bio je njen veliki brat i najbolji drug. „Pošto sam oplakao sestru bolom mnogo iznad svojih godina, od svih ‘naših’ predmeta načinio sam istinske relikvije“.

Zimu 1869/1870. porodica je provela u Nici. Sledećeg leta otišli su u Truvil, ali žurno, bežeći od nemira u Parizu. Potom je porodica okolišnim putevima, izbegavajući ratom zahvaćena područja, najzad stigla u Firencu da tu provede zimu. Tek u jesen 1871, pošto se Republika učvrstila, Đorđe Karađorđević se s porodicom vratio u Pariz. Kuću na Jelisejskim poljima zatekli su opljačkanu od komunara.

Još nekoliko godina su Đorđe, Sarka i sinovi živeli skitalačkim životom, s guvernantama, u nameštenim kućama, hotelima, između Pariza i Nice, između austrijskih banja i obala Ženevskog jezera. Sarka se, najzad, u Parizu našla sa sestrom, udatom za Jovana Marinovića. Šest godina stariji od Đorđa i takođe Anastasijevićev zet, vođa konzervativaca (naslednika ustavobranitelja), predsednik Ministarskog saveta 1873-1874, Marinović je uživao veliki ugled u diplomatskim krugovima. Bio je bogat, obrazovan i umnogome Evropejac, te ga je knez Milan - naslednik kneza Mihaila - imenovao 1878. godine za poslanika Srbije u Parizu. On je u Francuskoj bio prvi diplomatski predstavnik svoje zemlje posle sticanja nezavisnosti.

Sarka i Đorđe su se u Parizu našli s jednom ruskom porodicom. Krajem zime 1877/1878. u Nici su upoznali gospođu Baškircevu, sa ćerkom Marijom i bratanicom Dinom Babanjinom. Dve porodice su po mnogo čemu bile srodne - slovenskog porekla, pravoslavne vere, bogate, odnedavno u Parizu posle godina lutanja.

Godine 1884. Marija je već uživala izvesnu slavu i zaradila 200.000 franaka od prodaje slika. Slika mnogo, o čemu svedoči to da je njena majka 1908. poklonila jednom ruskom muzeju osamdeset tri platna i brojne crteže koji su postali njeno vlasništvo posle ćerkine smrti, ne računajući slike u privatnim i javnim zbirkama u Parizu, Nici, Beogradu, Čikagu i drugde. Avgusta 1879. slikala je Aleksija i Božidara; u septembru, „slikala sam starog Karađorđevića koji se za dva sata poziranja sve vreme svađao sa ženom“.

Godina 1884. za Božidara je bila tužna godina kojom se završilo njegovo dečaštvo. U svojoj dvadeset drugoj godini doživeo je da su se za četiri meseca ugasile tri osobe koje su na različit način obeležile njegov život - prvo otac, zatim Marija, a onda slikar Žil Bastijen-Lepaž. 

Završivši studije prava, Božidar se sve više okretao umetnosti. Preko Bastijen-

-Lepaža on se ozbiljnije zainteresovao za slikarstvo. Umetnik je živeo malo u Parizu, malo u rodnom selu Damvil u dolini Meze, gde je u porodičnoj kući imao atelje. Božidar mu je odlazio u posete, posmatrao ga dok radi, slušao ga dok je tumačio tehniku i zagrevao se za slikanje predela.

Leta 1884, sasvim neočekivano, umro je knez Đorđe Karađorđević. Otputovao je sam na letovanje u Badgaštajn i ubrzo se njegovo stanje iznenada pogoršalo: porodična slabost su bolesti pluća. Umro je 14. avgusta 1884. u svojoj pedeset sedmoj godini.

Bio je bleda ličnost o kojoj se, na kraju krajeva, vrlo malo zna. Dvadeset tri godine mladosti u Rusiji, nekoliko godina u Srbiji, prvo u senci strica kneza Aleksandra Karađorđevića, potom u senci tasta Miše Anastasijevića; trenutak istorije kada je tast zamišljao da ga popne na presto.

„Pukovnik srpske vojske u penziji“, kažu dokumenta za onoga ko je uvek bio „Đoka“. U današnjem Beogradu ime mu je sačuvano od potpunog zaborava samo zahvaljujući zgradi zamišljenoj da bude njegova kneževska palata, a u kojoj on nikada nije stanovao. Unuk vrhovnog Vožda i gospođe Jelene, bratanac kneza Aleksandra, zet Kapetan-Mišin, muž kneginje Sarke i otac Božidarev - pamtimo ga samo u funkciji drugih, do te mere da čak nemamo ni njegov portret, a zaboravljeno je gde mu je grob.

(Nastaviće se)