Aleksije traži krunu!

NA Berlinskom kongresu 1878, kojim je okončana Istočna kriza, Srbija (uz Crnu Goru i Rumuniju) zvanično je priznata kao nezavisna država, s velikim delom teritorija koje je oslobodila na jugu; ali su Bosna i Hercegovina prešle pod upravu Austrougarske. Dogovor velikih sila prepustio je Srbiju - i ceo zapadni deo Balkanskog poluostrva - habzburškoj sferi uticaja, te će Dvojna monarhija ubrzo nametnuti knezu Milanu trgovinske i političke ugovore kojima će nova nezavisna država, suštinski postati satelit Austrije.

Takva politika, povezana i s ekonomskim razvojem, ojačala je opoziciju okupljenu oko radikala. Mlada inteligencija se udaljila od liberala, koji kao stranka više nisu imali šta da ponude. Takođe se udaljilo i seljaštvo, koje je moralo da podnese troškove ratovanja, a plaćalo je cenu ekonomskog razvoja koji je, kako im se činilo, donosio gradovima najveću korist. Radikali su se organizovali kao prva stranka narodnih masa, s programom da se ograniči vlast krune i činovništva.

Milan je nastojao da učvrsti svoj položaj politikom prestiža: godine 1882. zemlju je proglasio za kraljevinu, a 1885. poveo je rat protiv susedne Bugarske. Nepopularni rat, završio se ponižavajućim porazom Srbije, a kralja je spasla samo austrijska intervencija. Sve vreme pak Milan Obrenović se bojao antidinastičkog delovanja radikalske opozicije, ubeđen da nju podržavaju crnogorski knjaz Nikola (čija se jedna kći udala za Petra Karađorđevića) i Rusija.

Sarka je sve to koristila. Ovaj put potpuno slobodno. Umro joj je prvo muž, zatim otac, a onda i stric Aleksandar, koji je važio za starešinu Karađorđevića. Aleksandrovog sina Petra ona nije mnogo cenila. Petar je sedamnaest godina bio mlađi od svog stričevića Đorđa. Već 1862, kada je napunio osamnaest godina, otac ga je poslao u vojnu školu „Sen Sir“. Raspoređen kao oficir u Legiju stranaca pod imenom poručnik Kara, učestvovao je u ratu 1870-1871. godine. Nemci su ga zarobili, ali je pobegao preplivavši Loaru usred zime, dobio odlikovanje i zaslužio da se o njemu govori.

Kada se rat završio, on je napustio vojsku, pa je u Parizu živeo dokonim i površnim životom, sve dok se nije pridružio ustanku u Bosni 1875-1876. Tu je stekao ime i znatnu popularnost među ustanicima, što je veoma rasrdilo kneza Milana... i kneginju Sarku. U Parizu se ponovo vratio starim navikama i sebe potpuno upropastio. Godine 1883. oženio se jednom od kćeri crnogorskog knjaza Nikole, preselio se na Cetinje i promenio način života, što mu je omogućilo da poslove dovede u red i da se polako potvrdi kao Karađorđević, pretendent na presto Srbije.

Godine 1894, s povratkom kralja Milana, izbila je nova politička kriza u Srbiji. Aleksandar je opozvao ustav iz 1889. i povratio ustav iz 1869. godine. Reakcije u narodu nije bilo, ali je stanje bilo veoma napeto. Širili su se glasovi o antidinastičkim zaverama i počela su hapšenja. Predstavnici radikala su otišli na Cetinje da razgovaraju s knezom Nikolom i Petrom Karađorđevićem.

Sarka je, naravno, ponovo gurala Aleksija, pošto Petar u Crnoj Gori nije bio slobodan da postupa po svom nahođenju. Pariske novine od 22. maja donele su vesti iz Srbije. Na prvoj strani lista „Figar“ od 23. maja pojavilo se sledeće pismo:

„Gospodine Glavni uredniče,

Događaji koji se već izvesno vreme zbijaju u Srbiji izazvali su u čitavoj štampi brojne novinske članke u kojima uočavam jednu genealošku grešku, te ću biti zahvalan vašem tako rasprostranjenom listu ako mi pomogne da je ispravim.

Suočena s mogućnošću dinastičke promene u Srbiji, francuska štampa označava Petra Karađorđevića kao legitimnog pretendenta na presto Srbije.

Iz osećanja dužnosti prema svojoj zemlji, a u slučaju da srpski narod jednoga dana pozove na vlast svoju prvu dinastiju, ja potražujem svoje neporecivo svojstvo glave porodice Karađorđević, kao najstariji član starije porodične grane.

Kucnuo je čas kada mi se čini neophodnim da predočim javnom mnjenju ne samo da mi nije namera da se odreknem svojih legitimnih i neotuđivih prava nego i da sam spreman da im pribavim pobedu.

Primite, itd.

Knez Aleksije Karađorđević“

Aleksije, kome je trideset peta, na ovaj način je svoju kandidaturu učinio javnom. On je objasnio da je Skupština 1842. godine odredila njegovog deda-strica Aleksandra umesto njegovog oca Đorđa iz jednostavnog razloga što je Đorđu tada bilo petnaest godina, a hteli su da izbegnu teškoće s namesništvom. Najzad, 27. maja „Figaro“ otkriva da je Božidar u septembru bio pod lažnim imenom u Srbiji, pa objavljuje njegove putne beleške.

Iako je Arsen terao svog brata da uzvrati, Petar je ćutao. Knez Nikola nije želeo da ga zet kompromituje tako što bi njegova prestonica postala centar dejstava protiv Obrenovića. Tako će Arsen lično odgovoriti Aleksiju. U razgovoru za bukureštanski „Adevarul“ on je izjavio da, uprkos potraživanjima rođaka Aleksija, njegov brat Petar zadržava sva svoja potraživanja u vezi s prestolom Srbije.

Petar Karađorđević, koji je postao udovac 1890, u to vreme je odlučio da napusti Cetinje, gde ga više ništa nije zadržavalo, i da se preseli u Ženevu - u septembru 1894. godine - radi školovanja dece, kako je govorio, ali pre svega da bi bio slobodan da po svojoj volji reaguje na zbivanja u Srbiji.

(Nastaviće se)