Očaran “naškim“ jezikom

BOŽIDAR je bio rođeni putnik i rođeni radoznalac. Posle mladalačkog lutanja Evropom postao je Parižanin, francuske kulture, a s dubokom ljubavlju prema zemlji svojih predaka gde oseća korene i sa sentimentalnom vezanošću za Rusiju kojoj su služili njegovi otac i deda. Izražavao se najprirodnije i najlakše na francuskom, tečno na maternjem jeziku, naučivši takođe ruski i nemački u dečačkim godinama, a mora da je uglavnom savladao i engleski i mađarski, pošto je pisao na engleskom i prevodio s mađarskog. Neredovno učenje, gutanje lektire, raznovrsna poznanstva, sve mu je to pružilo široku kulturu, ali bez reda.

Diplomirao je na Pravnom fakultetu, posećivao akademije i umetničke radionice - malo Boz-Ar i Konzervatorijum, kod Žilijana i potom Rola. Uzimao je časove pevanja kod Žan-Batista Fora. Već je bio prijatelj sa slikarima i muzičarima.

Imao je 24 godine kada mu se pružila prilika da sam pođe na veliki put. Za Božidara je to bila prilika da napusti utabane staze i krene da otkriva svet Balkana. Marta 1886. krenuo je Orijent ekspresom od Pariza do Beča, zatim austrijskom „južnom prugom“ do Trsta, brodom duž obale Jadrana sve do Boke kotorske, da bi se suočio sa šest sati uspona putem do Cetinja. Kao gost knjaza Nikole, tu je ostao dva meseca. Najzad je sam pošao u pustolovinu, kolima i na konju, kroz Albaniju i Makedoniju, spuštao se do Grčke, ponovo se peo u Makedoniju, prelazio u Bugarsku sve do Varne, pa se tu ukrcao na parobrod austrougarskog „Lojda“ za Carigrad.

Birao je najduži put ne govoreći nikome, pošto su ga tri nedelje iščekivali u crnogorskom poslanstvu u Carigradu. Božidar je iskoristio priliku da već tada pokaže ono što će biti karakteristično za kasnija putovanja - izgubio bi se s turističkih putnih pravaca, spavajući po krčmama ili pod vedrim nebom, hraneći se u narodnim gostionicama, putujući trećom klasom ili na konju. I porodica i diplomate bili su mu izgubili trag. Stigavši u otomansku prestonicu čak je dozvolio da prođe nekoliko dana pre nego što se javio predstavniku knjaza Nikole.

Pustolovina se završila kada i boravak u Carigradu. Pozvali su ga da se pridruži porodici u Austriji, zajedno su otputovali u Rusiju prelazeći preko Rumunije, a posle je s bratom proveo nekoliko dana u Londonu. Put kroz Evropu trajao je šest meseci.

Božidar je od dečaštva imao osetljivo grlo. Godine 1890. zaradio je bronhitis koji je prešao u hronični. Najavila se hladna zima, pa mu je lekar savetovao da je provede na suncu, te je otišao da provede zimu 1890/1891. u Tunisu i Alžiru.

Povratak kroz Španiju, preko Tangera, Malage, Granade, Sevilje i Andaluzije, preko Madrida i Kastilje, trajao je dva meseca. Istorija Španije, koju su osvojili i potčinili Mavri, podseća Božidara na sudbinu sopstvene zemlje pod Turcima. U Pariz se vratio tek u maju 1891.

Aleksije, s predanošću starijeg sina, bežao je u veliki život, troškove i mondenstvo. Majka Sarka mu je zauzvrat nametala dinastičke zadatke koje je obavljao bez ubeđenja. Što se Božidara tiče, ograničili su ga na 12.000 franaka godišnje „i to zato što mama i brat pristaju toliko da mi daju, a ja sam sve već potrošio do novembra“, pisao je Pjeru Lotiju maja 1891.

Veoma je ljubomoran na brata, za koga misli da je razmažen „slepom ljubavlju“ kneginje Sarke. Majka, uostalom, ne razume način života ni težnje onoga koji je za nju uvek ostao „mališan“.

Božidar je, za prijatelje prema stepenu prisnosti, sada postao „princ Kara“, „Kara“, „Boži“ ili „Boža“, a za dame „šarmantni princ“, ljupki kraljević iz priče. Najzad je i majka Sarka prihvatila Božine umetničke sklonosti.

Pošto je završio svoj prevod Tolstoja i primio unapred novac od izdavača, Božidar je mogao da krene na put. Plan mu je bio da putovanje započne od Venecije, da se spušta dalmatinskom obalom, svraćajući u Bosnu, Hercegovinu i Crnu Goru, pre nego što se uputi na Svetu Goru. Usudio bi se čak da uđe u Srbiju, pa je stoga pozajmio pasoš svog prijatelja Žorža Kirtena.

Božidar je bio očaran otkrivanjem Venecije. Grad umetnosti, nekadašnja civilizacija, kapija Istoka, sedište duždeva, sve kao smišljeno da zavede Božidara. Tokom tog prvog boravka naslikao je dva mala ulja.

Najzad je krenuo prvih dana avgusta 1893. godine. Parobrod austrougarskog „Lojda“ vozio je od luke do luke, od Pule do ušća Neretve. Već od Rijeke bio je srećan, opušten, u svom elementu. Bio je željan da progovori na maternjem jeziku. Srpski mu je pomalo arhaičan i pariski, pa njegov govor izaziva čuđenje u tada mađarskoj luci u kojoj se govori italijanski, nemački, mađarski, a ponajviše venecijanski hrvatski.

Božidar je smatrao da je u slovenskoj zemlji. Uspostavljeno je savršeno sporazumevanje između Karađorđevog pariskog potomka i vodiča Zadranina. Jedan je očaran što svojim jezikom govori na ulici, sa čovekom iz naroda, drugi što čuje stranca koji govori „naški“. Na kraju dana vodič je odbijao da primi novac. „Neka Bog sačuva zdravu boju na tvom licu“, rekao je on Božidaru, a ovaj se osetio bogatijim. Taj pomalo nespretan i dirljiv kompliment, izrečen na „našem jeziku“, delovao je kao melem na ranu. Božidar se od tog časa osećao potpuno zdravim.

(Nastaviće se)