Topola za srce prirasla

NA Svetoj Gori Božidar je vreme provodio šetajući do planine, slikao, razgovarao s ruskim kaluđerima. Ako nisu na molitvi, ako ne pevaju i ako nisu pustinjaci, svetogorci su pričljivi, za razliku od trapista. Dojmila ga se tajnost i jednostavnost njihovog života. Naročito mnogo vremena provodio je s braćom umetnicima, s ikonopiscima, s kaluđerom koji rezbari u drvetu. Slikao je blistave planinske biljke i crne senke na noćnoj službi.

Na Atosu je Božidar ponajviše pronašao Rusiju, ali i Srbiju, pošto je s uzbuđenjem zapažao sve uspomene na “našeg časnog srpskog svetitelja” Savu. Posetio je srpski manastir Hilandar, dok s grčkim zajednicama nije uspeo da uspostavi kontakt. Isprobavao je svoj školski grčki, ali ga nisu mogli razumeti.

Posle tih manastirskih dana, koje će pamtiti kao “dane punog mira, natopljene muzikom i spokojem, srećne, među najsrećnijim u životu”, Božidar je krenuo u Srbiju, u Topolu, kolevku Karađorđevića. Igrajući ulogu francuskog umetnika, putnika koji pomalo govori nemački, ruski i srpski, prešao je jednostavno granicu i s voza sišao u Mladenovcu. Odvezao se u Topolu i proveo dan šetajući varošicom, crtajući i slikajući crkvu s Karađorđevim grobom. Razume se da je započinjao razgovore s ljudima, s popom, s učiteljem, sa seljacima, tako da su ga pozvali na neki veridbeni ručak. Vereničin brat se takođe zvao Božidar, pa se on nehotice okretao kada god njega pozovu. Bio je na vrhuncu sreće, razgovarao sa zvanicama o Karađorđu, jeo, pio i spavao u krčmi.

Drugoga dana uveče Božidar je krenuo na voz, iz bojazni da vlasti ne posumnjaju ko je.

Božidar se nije vratio u Pariz, već je rešio da kod Bruknera na Bečkom univerzitetu sluša predavanja iz harmonije. U svojoj sedamnaestoj godini, na selu, jedne večeri je ušao u crkvicu da sluša orguljaša koji je svirao Baha. To veče poželeo je da postane muzičar. U Parizu je odlazio na Konzervatorijum, kao i na Boz-Ar, a potom je uzimao časove pevanja koji su pomogli da se istakne svojim tenorom. Tražen da peva u salonima, on je takođe svirao harfu i gitaru. Uspeo je da ga zapaze kao slikara, ali se nije odrekao muzike.

Na početku školske 1893/1894. godine Božidar je u Beču redovno odlazio na Bruknerova predavanja. Jednoga dana, profesor je na kraju časa upitao: “Rekoše mi da ima jedan princ među vama. Koji je taj?” Božidar je oklevao, gledao oko sebe, pa se predstavio. U mesecima koji su usledili on se postepeno zbližio s Bruknerom i postao jedan od njegovih bliskih prijatelja, jedan od onih koji su večeri provodili za stolom s učiteljem, večerajući i razgovarajući o muzici.

U to vreme Obrenovići su išli od jednog do drugog skandala, od jednog do drugog državnog udara. U noći 28/29. maja 1903. po starom kalendaru (10/11. jun), grupa oficira upala je u dvor i strašnim krvoprolićem dovela do kraja dinastiju čiji su poslednji predstavnici od kraljevstva načinili predmet poruge i stida.

Privremena vlada je sazvala Skupštinu koja je 2/15. juna vratila na snagu ustav iz 1889, a kao naslednika prestola ugašene dinastije izabrala Petra, pretendenta dinastije Karađorđević. Kralj Petar Prvi stigao je iz Ženeve u prestonicu 12/25. juna i položio zakletvu pred Ustavom, zavodeći tako ustavnu i parlamentarnu vladavinu koja je potrajala do rata 1914. godine.

Karađorđevići starije grane, u Parizu, uprkos nesporazumima s izabranim pretendentom, nisu bili ništa manje dirnuti restauracijom svoje kuće. Petar Karađorđević je postao kralj Srbije.

Uprkos naporima kneginje Sarke sve do 1899. godine, njen stariji sin ostao je nepoznat u Srbiji. Predstavnici sila u Beogradu nisu pridavali važnost njegovim pretenzijama.

Oni su opažali izvestan hladan odnos između dve grane, ali to nije moglo da naškodi Petru s obzirom na to da su kneževi iz starije grane bili mondeni i bonvivani, bez ambicija i bez političkih veza. Sarka je sada želela samo jedno: da joj rođak Petar prizna status princeze kraljevske krvi, uz apanažu kao kompenzaciju za njihovo izuzeće s prestola.

Jedino se Božidar među svojima nije mnogo uzbudio. Bečka “Neue Freie Presse” od 12. juna podrazumeva da su oni bili u toku zavere. Na takvoj liniji je mogla Marija Fođoš, u svom romanu o kraju dinastije Obrenović, da izatka epizodu u kojoj Božidar ide u Versaj kod kraljice Natalije, dve nedelje pre atentata, i upozorava je da će njen sin, kralj, biti ubijen ukoliko ga ona ne posavetuje da napusti Srbiju.

Na kraju priče Božidar otkriva svoj izvor, jedan bar u ulici Elder koji drži ljubavnica njegovog rođaka Arsena.

Ovde je reč o neutemeljenoj “pesničkoj slobodi” romansijerke. Niti je Božidar posećivao noćne barove, niti se družio s rođakom Arsenom, bratom pretendenta Petra, a čak ni njegov portret u romanu uopšte ne liči na njega.

(Nastaviće se)