Danju radnik, noću knez

U PERIODIMA naročito nepovoljnim za porodične finansije, 1903-1904, 1907-1908, Božidar je i na druge načine zarađivao. Držao je časove pevanja, prevodio s nemačkog i engleskog, kasnije i s ruskog, češkog i mađarskog. Poznaje Hansa fon Volcogena, autora radova o Vagneru. Tako je, uz podršku Kalman-Levija, dobio da prevede “Das dritte Geschlecht” Ernsta fon Volcogena, mlađeg brata vagnerijanskog kritičara, autora realističkih romana i drama.

„Treći pol“, u prevodu s nemačkog Božidara Karađorđevića, pojavio se u aprilu 1904. godine kod Kalman-Levija. Najzad, u novembru 1907, pet meseci pre svoje smrti, prihvatio je da priredi na francuskom „memoare“ slavne američke igračice Loi Fuler, muze moderne umetnosti koju su slavili slikari, vajari i pesnici, a koju je Božidar upoznao preko Pjera Roša. Na zahtev „božanske Loi“ počeo je da na francuskom rediguje knjigu njenih uspomena, a na osnovu nabačenih skica pisanih na engleskom i razgovora bez reda.

Najzad, Božidar je bio i predavač. Zahvaljujući vezama s Volcogenom, s prijateljima Huga Volfa i s Marselom Montandonom - saradnikom mnogih umetničkih i muzičkih listova i časopisa, hroničarem rumunske književnosti, početkom 1904. godine održao je u Nemačkoj turneju predavanja o savremenoj francuskoj književnosti. Četiri godine kasnije, početkom 1908, održao je seriju predavanja u Parizu o nemačkoj književnosti.

Božidar se konačno opredelio za rad baš u času kada ga je istorija konačno učinila knezom. U svojim poslednjim godinama živeo je dvostrukim životom - dnevni Božidar, zanatlija iz radionica, i večernji Božidar, knez i salonski umetnik, pri čemu jedan obezbeđuje uspeh onom drugom.

Kao knez on uveče oblači frak s isto toliko elegancije kao radničku bluzu tokom dana, ili kao pohabanu pelerinu prilikom putovanja. U salonima mu laskaju. Njegova kultura je široka, pa se rado kaže da on govori sve moguće jezike (jedne srpske novine čak tvrde da govori jezik zulu!). U stvari, Božidar govori francuski i srpski (s neodređenim naglaskom), nemački i ruski; služi se engleskim, snalazi se na italijanskom i mađarskom. Privid predstavlja lakoća s kojom usvaja naglasak: ako peva na španskom, to je kao da oduvek živi s one strane Pirineja.

Čaroban je kao imitator, neumoran kao kozer. Putovao je - upoznao veliki dvor Aleksandra III u Rusiji i mali dvor knjaza Nikole u Crnoj Gori; pozorišni svet; slavna umetnička i književna imena. Viđao se na otvaranjima i koncertima, u književnim i umetničkim salonima, sve do Jelisejske palate i predsedničke lože u Operi kao rođak srpskog kralja. Gospođe su bile očarane slovenskim knezom koji je u isti mah pravi umetnik i nepatvoreni radnik.

Prema svojoj sredini gajio je pomešana osećanja. Voleo je otadžbinu - koju je romantičarski, u sentimentalnom i kulturnom pogledu proširivao na sve jugoslovenske zemlje, s utoliko više strasti koliko je fizički bio odvojen.

Pri kraju Božidarevog života dve žene su se mogle pohvaliti ličnim prijateljstvom s njim. Prva, Loi Fuler, koja je uprkos slavi očuvala prirodnost seljančice iz Ilinoisa, čime je zavredela prijateljstvo osoba toliko različitih kao što su kraljica Marija od Rumunije, Marija Kiri, Anatol Frans i Božidar Karađorđević. Druga, Noel, kći Žorža Bertrana, koja se verovatno udala u godini posle Božidareve smrti. Najzad, više svedočanstava složno govore i o jednoj neidentifikovanoj prijateljici koju je voleo tajnom, platonskom ljubavlju.

Ne smemo zaboraviti ni čudnovatu gospođicu Kaulinu, družbenicu princeze Sarke. Ruskinja, poreklom iz porodice sitne vlastele, fizički izobličena, neznanih godina ali starija od dvojice braće, ona je živela za Božidara i kroz Božidara, „poput nekog plemenitog psa“, reći će kasnije jedan prijatelj. Ona je već nekoliko godina primećivala kako se Božidar topi, dok majka i brat ništa nisu shvatali. Njena odanost je bila beskrajna. U času Božidareve smrti ona ne samo da nije primala platu nego je Sarki prepustila svoje male rente koje je redovno primala iz Rusije.

Početkom 1908. godine porodica je u materijalnom pogledu pala na najniže grane. Kneginja majka, koja već ima između sedamdeset jedne i sedamdeset osam godina, odlazi bolesna u Nicu, u pratnji starijeg sina. Sinovi od nje kriju koliko je stanje ozbiljno, ali su dugovi postali toliko veliki da jedna kreditna ustanova preti zaplenom kuće i svega u njoj.

Tada je kralj Petar je odlučio da kneginji Sarki i sinovima dodeli penziju od 40.000 franaka. To je usluga za koju, bez sumnje, duguju srpskom poslaniku u Parizu Milenku Vesniću, koji je uspostavio srdačne odnose s pariskim kneževima. Samo, zaplena je ipak izrečena, a nije se znalo kada će i kako stići novac iz Beograda. Božidar se preganjao sa sudskim izvršiteljima i na kraju uspeo da skupi dve hiljade franaka i odloži zaplenu.

Posle 1903. godine zdravlje mu se naglo pogoršalo. Nesumnjivo je posredi bila intestinalna tuberkuloza, ali majka, brat, prijatelji i kolege nisu mogli znati koliko je bila ozbiljna bolest koju je skrivao. Nervni stres izazvan pretnjom zaplene veoma ga je oslabio, a istovremeno je naporno radio bez prestanka.

Osećao se iscrpljenim. Polovinom marta, sam u Parizu, morao je da legne u postelju. Jedan prijatelj lekar, videći da nema ko da ga neguje, odveo ga je u Versaj kod Lakombovih. U Parizu, pošto ga nisu viđali, mislili su da se pridružio Aleksiju, pored majke koja boluje u Nici.

(Nastaviće se)