“Stranci“ na stubu srama

DANAS se gotovo nijedna fudbalska reprezentacija u svetu ne može zamisliti bez igrača koji fudbalski hleb ne zarađuju u klubovima neke druge zemlje. Druga Jugoslavija, ponekad nazivana „evropskim Brazilom“ u fudbalu, bila je jedan od najvećih „izvoznika“ fudbalera, ali se manje zna da nijedan fudbaler „na privremenom radu u inostranstvu“ desetak i više godina nije imao ni pravo ni čast da obuče plavi dres sa državnim grbom.

Nema podataka o tome ko je doneo odluku da se igračima u inostranim klubovima ne dozvoli učešće u reprezentaciji Jugoslavije, počev još od prve utakmice protiv Čehoslovačke u Pragu 9. maja 1946. godine. Kao što se ne zna ni ko je (prećutno) dozvolio da savezni kapiten Rajko Mitić za utakmicu sa SR Nemačkom 3. maja 1967, pozove u državni tim Josipa Skoblara, koji je tada igrao u Francuskoj i Fahrudina Jusufija, fudbalskog „gastarbajtera“ iz SR Nemačke.

Pažljiviji pratioci fudbalskih zbivanja zapaziće da je jedan od učesnika prve utakmice nove Jugoslavije u Pragu bio Frane Matošić, igrač Bolonje u fašističkoj Italiji. I neki zagrebački igrači su nosili dres kvislinške NDH. Za „opraštanje greha“ fudbalerima koji su igrali u vreme Drugog svetskog rata postarao se Rato Dugonjić, visoki omladinski funkcioner, ali i predratni fudbaler sarajevske Slavije. Na sednici CK SKOJ-a u Beogradu 11. decembra 1944. raspravljano je o ovom „osetljivom pitanju“ i rešeno je da se zauzme jedan stav prema sportistima, a drugi prema sportskim klubovima.

„Dok je prema starim sportskim klubovima i društvima, kompromitovanim u toku rata, zauzet čvrst stav o raspuštanju, stalno se ukazivalo na opasnost da omladinska i fiskulturna rukovodstva ne sektaše prema sportistima iz tih klubova... ukoliko se nisu ogrešili o NOB i nisu bili neprijateljski raspoloženi. Takvi aktivni sportisti i sportski radnici prilazili su novim sportskim društvima i klubovima i svojim sportskim kvalitetima, znanjem i iskustvom mnogo doprineli prvim većim takmičarskim uspesima našeg sporta“, napisao je Vladimir Minja Vujović, magistar istorijskih nauka i dugogodišnji sportski funkcioner. On je podsetio da je profesionalizam začet upravo tih dana, dakle 1945. a ne 1973. kad je i zvanično proklamovan.

Lako se mogao uočiti vrlo liberalan odnos nove države prema sportistima, ne samo fudbalerima, jer je već tada shvaćeno da su sportisti, pogotovo kad pobeđuju, najbolji „ambasadori“.

Ne zna se ni koliko je naših fudbalera iz druge Jugoslavije otišlo u svet da tamo zaradi fudbalski hleb. Fudbalski savez Srbije je leta 2006. godine svu dokumentaciju nekadašnjeg Fudbalskog saveza Jugoslavije i bukvalno „reciklirao“ i uništio. Čak i zvanične protokole utakmica sa Svetskog prvenstva u Nemačkoj. Da li novi ljudi u novoj fudbalskoj asocijaciji smatraju da svet i fudbal počinju upravo od njih, niko ih nije pitao.

Zato broj naših fudbalera koji su igrali za strane klubove u poslednjih četrdeset i više godina može samo približno da se odredi. Pominju se „desetine hiljada“, ali ne treba smetnuti s uma ni da je mnogima, fudbalski anonimnim igračima, „otpusnica“ FSJ služila samo da bi dobili radnu dozvolu i igrali najčešće za klubove firmi u kojima su bili stalno ili fiktivno zaposleni.

Nije bez izvesne mračne simbolike podatak da je Prvi svetski rat počeo prekidom jedne fudbalske utakmice. Hici sa austrougarskog monitora prekinuli su utakmicu, u leto 1914, u Beogradu.

Golgota srpskog naroda nastala je godinu dana docnije. Zajedno sa našom vojskom povlačili su se i fudbaleri, momci tek stasali za loptu i pušku. Iste 1915. godine, u Sofiji, kao ratni zarobljenik, zaigrao je za tamošnje klubove Mihajlo Andrejević, budući lekar i profesor i dugogodišnji visoki funkcioner FIFA.

Taj primer mogao bi da se uzme kao početak uslovno rečeno jugoslovenske fudbalske emigracije, jer naši uglavnom najbolji igrači profesionalno će juriti za loptom po Francuskoj, Italiji čak i Engleskoj. I uvek će se odazivati pozivu da obuku dres najboljeg državnog tima. Sve do početka druge Jugoslavije, kad su pozivi prestali, a igrači u inostranim klubovima smatrani delom „političke emigracije“, iako je najveći broj odlazio (češće bežao) više iz egzistencijalnih i avanturističkih nego iz „političkih“ razloga.

„Otopljavanje“ je počelo šezdesetih godina kad su dobijali priliku za odlazak u svet na samom kraju karijere. Ako se o njima i pisalo, činilo se to sa omalovažavanjem, nazivani su „gastarbajterima“ i nikome nije padalo na pamet da ih poziva u reprezentaciju.

Kad je počeo Prvi svetski rat Mihajlo Andrejević imao je 16 godina i zajedno sa svojim vršnjakom Andrijom Kojićem, koji je takođe igrao fudbal, javio se u dobrovoljce i uskoro dospeo u bugarsko zarobljeništvo. O svom životu napisao je knjigu sećanja „Dugo putovanje kroz fudbal i medicinu“, iz koje prenosimo neke delove.

„Aleksandrovska bolnica se nalazila na periferiji grada a oko nje su bile poljane. Jednog dana primetio sam da na obližnjoj poljani bugarski mladići, koji su nosili gimnazijske uniforme, igraju fudbal. I ne lezi vraže, u jednom trenutku lopta preskoči bolničku ogradu i upade u dvorište. Bio sam u blizini i pošto sam dobro igrao fudbal, a bio sam ga se zaželeo, pritrčim i snažnim šutom vratim je natrag. Šut je bio veoma jak i iznenadio je mladiće.

Nešto kasnije došli su kod upravnika bolnice bugarskog lekara i zamolili ga da im pokaže ko je šutnuo loptu iz dvorišta. Pronašli su me i tako se ostvarila moja prva veza s bugarskim igračima fudbala“.

(Nastaviće se)