Ružić - “topovsko đule“

MIHAJLO Andrejević se seća da su bugarski gimnazijalci zamolili upravnika bolnice da ga ponekad oslobodi popodnevnog rada i da mu dozvoli da s njima igra fudbal. Upravnik je to dozvolio i tako je počelo igranje u sofijskim fudbalskim timovima, dok je Andrejević bio u zarobljeništvu.

„Ponekad sam igrao u jednom fudbalskom klubu, a drugi put u drugom, napisao je Andrejević. U ono vreme u Sofiji su postojala tri fudbalska kluba: Slavija, Levski i FK 13, a najjači je bio tim Slavije. Po završetku rata postao sam počasni član tog kluba.

Kao dobar fudbaler, đak, rado sam bio priman u kuće tih bugarskih fudbalera, mladića sa kojima sam igrao. Od tada potiču moje prijateljske veze sa bugarskim sportistima“.

Andrejević je u to vreme bio popularan, a navijači su ga sa tribina bodrili sa „Napred, Srpčeto“.

Po završetku rata, Andrejević je otputovao u Beč na studije medicine.

„U Beču sam tokom studija pokazao veliko interesovanje za fudbal, pa sam se prijavio za Vineršport klub. Ime ovog kluba podsećalo me na moj beogradski BSK. Iako sam važio za dobrog igrača fudbala u našoj zemlji, moje fudbalsko znanje ni u kom slučaju nije moglo da dostigne visok nivo bečkog fudbala. Najčešće sam igrao u rezervi, a ponekad na treningu, kapiten Kanhojzer dopustio bi mi da igram i u prvom timu.

U Beču je ishrana bila vrlo slaba, jer su nedostajale namirnice. To sam dobro osećao i nisam mogao da izdržim kao fudbaler tako velike fizičke napore i vremenom sam bio primoran da prekinem igranje fudbala“.

Jovan Ružić je prvi Srbin koji je odigrao prvu utakmicu za prvu Jugoslaviju na Olimpijskim igrama u Anversu 28. avgusta 1920. godine. Njegova generacija predratnih srpskih fudbalera gotovo je nestala u povlačenju i izbeglištvu. Ružić je za sobom ostavio „Sećanja i uspomene“, obimnu knjigu na blizu 400 strana, čiji izlazak iz štampe (1973) nažalost nije dočekao.

Poput Andrejevića u Bugarskoj, Ružić je svoj fudbalski „život“ u Francuskoj počeo jednim jakim šutom.

„Za mene će fudbalska karijera u Francuskoj započeti u dvorištu liceja u Sent Etjenu jednim uzbudljivim događajem. Pored licejske zgrade postojala je i mala crkva - kapela, a na njoj nekoliko prozora prema dvorištu sa venecijanskim oknima. Ti prozori su bili dovoljno visoki, pa čak i kad bi poneki put slučajno i zalutala ragbi ili fudbalska lopta do njih, prozori su ostajali čitavi... Ali, nesreća je htela da jednog dana fudbal zahvatim ‘punom nogom’, i usledio je tresak i lom stakla! U dvorištu je prvo zavladala tišina, zatim se društvo u paničnom strahu raspršilo na sve strane. U dvorištu smo ostali ja i fudbal, a ispod prozora kapele - srča. Štetu nisam platio jer je i za ovakve slučajeve prema izbeglicama bilo posebnih obzira“.

Tada je nastao Ružićev nadimak „topovsko đule“.

Jovan Ružić zaigrao je za prvi tim Sent Etjena, a onda se početkom 1917. preselio u Nicu, gde su uz njega igrali Pera Radojković, Milutin Ristić - Pecija, Dejan Dubajić, budući prvak Jugoslovenskog dramskog pozorišta, dr Labud Kusovac i Nikola Simić - Pop. Dakle, pola tima činili su Srbi, a najzapaženiju ulogu od svih odigrao je Simić. Ovaj nesuđeni sveštenik, učeći bogosloviju igrao je fudbal za prvi tim BSK-a, a nakon povlačenja i izbeglištva, nastavio je karijeru najpre u Nici, potom u Monaku, Marselju, Grenoblu, Lionu i Tuluzu. Stigao je čak da pola sezone igra u Oksfordu (Engleska) i prema dosadašnjim saznanjima prvi je naš fudbaler koji je dospeo u jedan ostrvski klub. Za reprezentaciju Jugoslavije odigrao je jednu utakmicu (na olimpijskim igrama u Anversu) ali je kao savezni kapiten 1936. sastavio četiri državna tima Jugoslavije.

Naši momci su tih ratnih i prvih poratnih godina igrali i u Italiji, o čemu svedoči u „Sećanjima“ Jovan Ružić.

„Jedna grupa studenata je od jeseni 1917. studirala na univerzitetu u Rimu. Oni nisu bili studenti - izbeglice, već ratnici koji su u većini, stupajući u legendarnu bitku na Kolubari, kao pripadnici skopskog đačkog bataljona ‘1300 kaplara’ bili proizvedeni u čin podnarednika, pa su zatim u toku rata postali rezervni oficiri, koji su na studije u Rim došli sa Solunskog fronta. Posle slavne pobede na Kajmakčalanu i oslobođenja Bitolja 1916. godine, na Solunskom frontu nastalo je zatišje koje će trajati pune dve godine. Srpska Vrhovna komanda i vlada odlučile su stoga da se sa fronta povuku i pošalju u Francusku, Italiju i Englesku studenti-ratnici, rezervni oficiri i podoficiri, redovi i dobrovoljci da nastave prekinute studije, s tim da budu ponovo vraćeni na front ukoliko to ratne operacije budu zahtevale, što se nije dogodilo.

Među ovim studentima - ratnicima u Rimu nalazili su se i oni koji su do rata bili u Beogradu igrači fudbalskih klubova, a najviše je bilo igrača kluba Soko. Od njih je potekla inicijativa da se u Rimu obnovi srpski fudbal stvaranjem jednog studentskog fudbalskog kluba. Ova ideja je ostvarena tako što je pri rimskoj FK Pro Roma stvorena posebna sekcija pod imenom Soko - Pro Roma. U ovom timu srpskih studenata koji su gotovo svi studirali tehniku pa kasnije postali inženjeri, isticali su se: Milan Miodragović - Mata, Milan Bajić, Dušan Elezović - Kele, Miša Simonović, Pavle Vukićević i Žika Simonović, igrači Sokola, a igrači BSK-a bili su Brana Veljković, Jug Nikašinović Jugac, Bata Stanković i Svetozar Popović - Kika ostao je u Rimu kao đak - izbeglica“.

Osvojili su čak i pobednički pehar na vrlo jakom turniru italijanskih i savezničkih klubova.

(Nastaviće se)