Sa ocem preko Albanije

OD rimske generacije studenata, ratnika i fudbalera najdalje će dospeti Svetozar Popović Kika. Sa 13 godina (1915) zajedno sa ocem, komandantom Petog artiljerijskog puka, prešao je Albaniju, a godinu dana docnije našao se u Rimu, gde je i maturirao. Fudbal je počeo da igra u klubu Soko - Pro Roma, a onda je odigrao i dve utakmice za reprezentaciju Rumunije! Nikada nije obukao plavi dres jugoslovenskog državnog tima, ali je zato kao savezni kapiten (1937-1941) sastavio 15 državnih reprezentacija, ne prestajući da radi kao visoki bankarski činovnik.

U Drugom svetskom ratu zarobljen je u činu narednika i godine okupacije proveo je u logorima u Nirnbergu, Kelnu, Trijeru, da bi po povratku u Beograd, uz mnoge neprilike, našao posao u Gradskom saobraćajnom preduzeću. U fudbal ga je vratila Crvena zvezda. Miljan Miljanić je uvek ponavljao da je „fudbalski fakultet“ završio kod Kike, stručnjaka ali i menadžera visokog dometa.

„Mislim da imam prava da apelujem da se Kiki Popoviću dodeli pravo mesto u jugoslovenskoj fudbalskoj istoriji. Pod uticajem engleske fudbalske škole on je prvi na naše terene preneo M sistem i prvi je pokazao još pre Drugog svetskog rata, da je fudbal ozbiljan posao... Jednog dana pozvao me i rekao: „Dođi ovamo, mali, da ćutiš i da slušaš. Ne znam da li ćeš biti igrač, ali znam da ćeš postati trener“.

U čemu je veličina Kike Popovića? Za mene najpre u tome što je u ovom podneblju, gde je fudbal uvek bio samo igranje s loptom, dao novu dimenziju i uzdigao ga na nivo ozbiljne profesije. Bilo je to vreme klubova veće moći i klubova sa boljim igračima, ali oni nisu postali ono što je postala Crvena zvezda, jer je taj preobražaj kod njih došao kasnije. Bio je stvaralac koji je isključivo birao talente različitih stilova.

O Kikinom igranju za reprezentaciju Rumunije pisao je Radivoje Marković.

„U Rumuniju on nije otišao kao fudbalski ‘pečalbar’, kao što mnogi današnji fudbaleri odlaze u beli svet. Prilikom jednog gostovanja BSK-a u Bukureštu, igrao je dobro, a kao tumač pokazao dobro poznavanje italijanskog i francuskog jezika. Za njega se zainteresovao Juventus iz Bukurešta koji su činili Italijani, službenici bukureštanske filijale Banko komerćale. Ponudili su mu dobru službu u banci i usput mu omogućili da igra u njihovom timu. Tako je Kika proveo dve godine u Juventusu, a posle tri godine i u Venusu, koji je bio šampion Rumunije.

U to vreme rumunski nacionalni tim gostovao je u Sofiji, gde se 31. maja 1925. sastao s Bugarskom. S obzirom na prijateljski karakter utakmice i na srećnu okolnost što je u Rumuniji veoma često prezime Popović, Rumuni su se odlučili da u tim stave i Kiku. Sem levog beka Deleanua (ujedno kapitena reprezentacije) i Popovića, svi ostali igrači bili su mađarskog porekla. Iako su odranije Bugari poznavali Kiku, nisu pravili pitanje, iako su utakmicu u Sofiji izgubili sa 4:2. Drugu utakmicu za Rumune Kika Popović je odigrao u Bukureštu protiv Grčke, ali se rezultata ne seća! Rumunski selektor je želeo da ga uvrsti u tim koji je putovao na Prvo svetsko prvenstvo u Montevideo 1930, ali se Popović, pošto je stekao visoke bankarske kvalifikacije, godinu dana ranije u Beogradu zaposlio u Narodnoj banci“.

U Montevideo je ipak otputovao, ali ne kao fudbaler već kao član rukovodstva naše reprezentacije.

Kada je 1929. odlučeno da se sedište Fudbalskog saveza Jugoslavije, odnosno tadašnjeg Jugoslovenskog nogometnog saveza, preseli iz Zagreba u Beograd, nastali su prvi nesporazumi na relaciji Beograd - Zagreb, koji će trajati sve do konačnog razlaza šest decenija kasnije. Naime, zagrebački i splitski klubovi nisu dozvolili svojim igračima da putuju na Prvo svetsko prvenstvo u Montevideo, pa je savezni kapiten Boško Simonović bio prinuđen da se osloni samo na srpske igrače. Simonović je odlučio da u reprezentaciju Jugoslavije pozove trojicu fudbalera koji su tada igrali u francuskim klubovima. Radilo se o zaista izuzetnim igračima - Ivici Beku i Ljubiši Stevanoviću, nekadašnjim igračima BSK-a i Banetu Sekuliću iz „Jugoslavije“.

Francuski fudbalski savez nije pravio probleme i naša reprezentacija otputovala je brodom „Florida“ iz Marselja u Montevideo, gde će postići svoj prvi veliki uspeh - deobu trećeg i četvrtog mesta.

Životna priča Ivice Beka podseća na uzbudljiv roman, nažalost sa tragičnim krajem. Rođen je 1909. u Beogradu, na Čuburi, od oca poreklom Nemca koji se 1871. preselio u Kragujevac, i majke Čehinje, u kući u kojoj se „isključivo govorilo srpski“. Fudbal je počeo da igra sa 16 godina u legendarnom BSK-u i istakao se odmah kao izuzetan strelac - na 50 utakmica postigao je 51 gol.

Budući da poput mnogih fudbalera nije najbolje stajao sa školom, preselio se 1928. u Šabac u želji da tamo završi gimnaziju. Tu je i počelo njegovo prijateljstvo sa Radivojem Markovićem, koji će o svom školskom drugu ispisati prelepe redove. Igrao je za Mačvu (u to vreme Šabac su zvali „provincijskim Urugvajem“), a onda se otisnuo u Francusku, gde je iste godine postao profesionalac u Setu. Čak je 1934. bio najbolje plaćeni igrač u Francuskoj!