Heroji pokreta otpora

POZIVU Boška Simonovića Ivica Bek se rado odazvao. Na tri utakmice u Urugvaju postigao je isto toliko golova, vratio se u Francusku i, pošto je primio njihovo državljanstvo, postao je i reprezentativac ove zemlje. Tako je posle sedam utakmica za reprezentaciju Jugoslavije odigrao i pet za najbolji tim svoje nove otadžbine, što je kuriozitet svoje vrste. Doduše, docnije ga je nadmašio Ladislav Kubala, koji je branio boje čak tri državna tima, pored Mađarske, igrao je za Čehoslovačku i Španiju.

Ivica Bek je, iako Nemac poreklom, prišao Pokretu otpora, čak je postao komandant jednog odreda i uspešno ratovao sve do oslobođenja Francuske. U legendu je ušla njegova hrabrost, kad je oslobođena tvrđava Sisteron u Alpima. Unapređen je tada u čin majora.

„Kad je rat prošao, trebalo je živeti. Bek je okušao sreću kao trener, pa je radio u Nici, Monte Karlu i Kanu, nigde s nekim zapaženijim uspehom. Još jednom se pokazalo da odličan igrač ne mora biti čak ni prosečan trener“, napisao je o svom školskom drugu Radivoje Marković.

Ivica Bek postigao je kao igrač rekord koji će teško biti nadmašen. Na utakmici prve francuske lige između Seta i Lila postigao je osam golova zaredom!

Ovenčan fudbalskom i ratničkom slavom, Ivica Bek okončao je život na ulici, raznoseći na biciklu ribu sa brodova, 2. juna 1963. godine. Dogodilo se to u Setu, koji mu je dodelio titulu počasnog građanina. U rodnom Beogradu gotovo je zaboravljen.

Sličnu sudbinu imao je Bekov školski drug iz Treće beogradske gimnazije, takođe „urugvajac“, Ljubiša Stevanović. Igrao je fudbal u Vardaru, pa u Jedinstvu i BSK-u, a onda su ga roditelji 1928. poslali u Brisel na studije veterine. Tada je fudbal još jednom sve okrenuo naopačke, o čemu opet piše Radivoje Marković.

„U maju 1919. fudbalska reprezentacija Jugoslavije igrala je u Parizu prijateljsku utakmicu sa Francuskom (3:1 za Jugoslaviju) i Stevanović je kao turista zapucao iz Brisela da bi se video sa svojim zemljacima. Ali, ovde je sreo i bivšeg igrača ‘Jugoslavije’, Milana Becića, koji je već igrao za Set i koji mu je ponudio da pređe u Francusku i tu nastavi fudbalsku karijeru. Uz Becića, u Francuskoj je igralo nekoliko Jugoslovena, među kojima Ivica Bek u Sent Etjenu, a Sekulić, Mitrović i Petković u Monpeljeu, uskoro i Tonči Bonačić u marseljskom Olimpiku.

Juna 1929. Stevanović se upisao na pravni fakultet u Monpeljeu, a u timu Seta postao je Becićeva rezerva. Pošto je Becić prešao u Sent Rafael, Stevanović se u Setu našao pored Ivice Beka, s kojim je inače išao u Treću beogradsku gimnaziju. Dobro su se slagali i uskoro postali stubovi tima, u to vreme jednog od najboljih u Francuskoj. Postao je profesionalni fudbaler i 1933. konačno napustio studije, ostajući veran fudbalu najpre kao igrač, onda i kao trener“.

Set je 1930. osvojio titulu prvaka Francuske, bio je pobednik Kupa, Bek i Stevanović dobili su čestitke od predsednika Francuske Gastona Dumera i predsednika FIFA Žila Rimea, a onda je došao poziv selektora Simonovića „pod jugoslovensku zastavu“. Stevanović je bio među boljima u Montevideu.

Osim rodnog grada i školske klupe, Ljubišu Stevanovića i Ivicu Beka vezivala je još jedna okolnost: po okončanju karijere prišli su Pokretu otpora u Francuskoj i borili se zajedno u alpskim jedinicama. Iako u fudbalu nije branio boje Francuske, novu otadžbinu Stevanović je branio od nacizma.

Posle Drugog svetskog rata bio je čak i selektor omladinske fudbalske reprezentacije Francuske, radio je i kao trener, a 1975. se penzionisao. Tri godine docnije umro je u nemaštini kao čuvar parkinga. Negde pred kraj života, upoznao se sa Ivanom Ćurkovićem, našim poznatim golmanom i funkcionerom. Ćurković mu je pomagao koliko je mogao, iako o tim zbivanjima ne želi šire da govori, smatrajući to ličnim činom.

Poslednji član „urugvajske trojke“, koji je 1930. pozvan iz Francuske da brani boje reprezentacije Jugoslavije u Montevideu, bio je jedan od naših najboljih fudbalera Bane Sekulić. Rođen je 1906. u Beogradu, a fudbal je počeo da igra u „Jugoslaviji“. Već 1926. odlazi u Francusku, gde igra za Monpelje i Klub Franse, a onda se seli u Švajcarsku i postaje jedan od najistaknutijih članova Grashopersa iz Ciriha i Uranije iz Ženeve. Posle Drugog svetskog rata vodio je Crvenu zvezdu, a 1954. se vratio u Švajcarsku kao trener, gde je 1962. preminuo i sahranjen je u malom mestu Belfo.

U jednoj „ispovesti“ pričao je o Grashopersu, klubu u kojem će docnije zaigrati Bane Vukosavljević i Slobodan Santrač.

„Grashopers je klub švajcarskih milionera i svakako jedan od najbogatijih u Evropi. Kad smo putovali u inostranstvo, vozili smo se Pulmanovim vagonima i svugde, gde god smo stigli, boravili u prvorazrednim hotelima. U ovom timu igralo je tada dosta stranaca odličnih igrača, pored najboljih domaćih... Svi su imali velike plate, jer je profesionalizam tada u Švajcarskoj uzeo velikog maha. Za ovaj milionerski klub koji nije računao na prihode s utakmica, nikad nije bila velika cena kad je u pitanju fudbaler velikog kalibra“.