Odiseja Ace Autobusa

FUDBALER Crvene zvezde Aleksandar Aranđelović bio je prvi fudbalski emigrant iz druge Jugoslavije. Posle utakmice Poncijana - Crvena zvezda, 16. marta 1947. u Trstu, nije se vratio u Beograd nego je ostao u Italiji, da bi potom pune dve decenije s loptom obilazio svet. U Jugoslaviju se vratio polovinom šezdesetih godina, kad je fudbalerima dozvoljeno da odlaze u svet, i do penzionisanja radio kao turistički vodič. Putovalo se tada najčešće autobusom, odatle mu potiče i nadimak Aca Autobus, po kojem ga pamte hiljade turista.

U karijeri koja je trajala 34 godine, igrao je fudbal za ukupno 20 klubova iz Evrope, Amerike, Australije i Azije i u 1.565 utakmica postigao više od 1.500 golova, čime je nadmašio i slavnog Pelea. O svemu je vodio preciznu dokumentaciju, kao i o ženama („oko tri hiljade“) koje je, po sopstvenom priznanju, „obožavao“ do kraja života. Osim fudbala i žena, voleo je operu i pozorište, a poznavanje jezika i gradova koje je obišao podstaklo je Vladu Bulatovića Viba da za njega kaže da je „progutao Enciklopediju Britaniku“.

- Trst je u proleće 1947. ličio na Beč iz filma „Treći čovek“: kiša, sivilo, nebrojeno policajaca u civilu. Čvrsto sam bio rešio da odem, ni iz kakvih političkih razloga, već jednostavno zato što mi je u oskudnom posleratnom Beogradu bilo tesno. Mene i drugove iz Zvezde neprestano je vodila želja da pobegnemo u svet. Koje drugove?... Rajko Mitić, Branko Stanković, Jovan Jezerkić, Predrag Đajić, Mile Petrović i ja čvrsto smo rešili da odemo. Rajko nije doputovao na utakmicu u Trst pošto je tih dana operisao meniskus u Zagrebu. Zašto sam pobegao samo ja a ne drugi? Jednostavno, uplašili se. A ja sam bio spreman: u postavu sakoa ušio sam 46 zlatnika koje sam krišom uzeo od majke. Kolika je to para bila? Ogromna, za jedan zlatnik se u Trstu moglo dobiti 6.000 lira, a pristojan ručak nije stajao više od 200 lira.

Aca je imao iskustva, jer je godinu dana ranije hteo da pobegne u Austriju. Akrobata Aleksić organizovao je bekstvo bokseru Mikanu Lazareviću i Aci Autobusu, Mikan je završio u zatvoru, a Aca, srećom, nije uspeo ni da stigne do granice.

- Na utakmici protiv Poncijane (1:0) Aleksandar Aranđelović igrao je dobro i našao se u beležnici Etora Poručelija, centarfora Milana. Posle jednog prijema sam „nestao“ i iz prikrajka gledao kako me, uoči povratka u Beograd, traže. Sutradan odem da gledam utakmicu Triestina - Milano, kad se na moje rame spusti nečija ruka. Pomislio sam najgore i onda prepoznam svoga druga Fulgencija Vucemilovića, iz Zadra, koji je služio vojsku pre rata u Beogradu i zajedno smo igrali fudbal. Po tom imenu malo ga ko zna, ali je kao Aldo Valentini, bio jedan od najvećih menadžera sveta. Potpisao sam svoj prvi ugovor za Milano vredan 900.000 lira.

Aca je bio sin Riste Aranđelovića, građevinskog preduzimača i člana Demokratske stranke (članska karta broj 1871) i narodnog poslanika, jedan od petorice poslanika koji su glasali protiv Josipa Broza.

„Tatin sin“ je izvanredno igrao fudbal o čemu svedoči Todor Bulja, jedna od legendi sportskog novinarstva:

„Bio je, pre svega, neumoran i nenadmašan dribler, mogao je na malom prostoru da nadmudri po nekoliko protivničkih igrača. Aca je istovremeno bio i umetnik i inženjer, a njegovo baratanje loptom je u stvari bilo pravo artističko žongliranje“.

Ovako njegov pogodak protiv ŽAK-a iz Subotice opisuje još jedna novinarska legenda, Ljubomir Vukadinović:

„Aca Aranđelović pucao je oštro ka golu. Lopta je udarila u gornju prečku i odbila se čak do bekovske linije. Aranđelović je pritrčao i pokušao ponovo da puca, ali su na njega istovremeno startovala dva protivnička igrača. Svojim snažnim telom Aranđelović je nekako prokrčio put do lopte i kada se najmanje očekivalo šutnuo je ka golu. Vratar se ispružio u vazduhu. Lopta je međutim, uletela u mrežu pored same stative“.

Otac mu je kupio skupi „bjuik“ sa osam cilindara, zelene boje, kakav je u Beogradu te 1936. godine, imao još samo arhitekta Gojko Todić. Otac ga je odveo i na Olimpijske igre u Berlinu. Imao je tada 16 godina i bio „zvezda“ ne samo na terenu. Igrao je i pevao na pozorišnoj sceni sa Ninom Kirsanovom, Olgom Spiridonović, Ljubicom Janićijević, Acom Cvetkovićem, Žarkom Cvejićem... Isečci iz predratnih novina svedoče o njegovom „slatkom životu“.

Takav momak iskoristio je priliku da pobegne iz Jugoslavije 1947. godine. Punih četrdeset godina (!) vladala je „zavera ćutanja“ o ovom neobičnom čoveku, koju je prekinuo pre dve decenije Mirko Stokić, poznati privrednik, u vreme bekstva Ace Autobusa vođa puta Zvezde u Trstu.

Posle potpisivanja ugovora s Milanom, Aca je igrao prijateljske utakmice čekajući dozvolu FSJ, koja naravno nije stizala. Tako je, u međuvremenu, prišao neobičnom klubu - IRO, koji je okupljao fudbalske izbeglice posle Drugog svetskog rata u Italiji. Tu su našli utočište Andrija Šećerov i Slavče Stefanović, koji su takođe iskoristili prvu priliku da pobegnu. Ipak, dovoljno fudbalskih izbeglica iz Jugoslavije nije bilo, za razliku od Mađara, koji su odmah stvorili svoj izbeglički tim.

- Bili su širokogrudi pa su primili zagrebačkog golmana Monsidera i mene. U tom timu igrali su još jedan Kubala, Žengeler, Šaroši, Tot III, čak i naš Vili Šipoš koji je menjao klubove kao košulje. Za osam godina odigrao sam za njih 85 utakmica. Igrali smo čak i po četiri utakmice nedeljno, a istovremeno smo nedeljom igrali za svoje prave klubove Milano, Padovu, Romu...

(Nastaviće se)