Loptanje uz operske arije

DOK je Aca Aranđelović, godinama, uzalud čekao dozvolu FSJ da za Milano igra zvanične utakmice, u Milanu je našao svoju staru ljubav: operu. Upoznaće lično Tita Gobija i Benjamina Điljija, postaće i ostaće prijatelji.

- Mislim da Gobi nije bio osetnije bolji od našeg Stanoja Jankovića, ali bio je Italijan i umeo je svoj lirski bariton da naplati... A „Mamu“ nikad niko nije otpevao kao Đilji. Voleo je fudbal i družili smo se 23 godine. Na njegovim koncertima širom sveta bio sam počasni gost. Sretali smo se u Parizu, Torontu, Adelaidi - svuda gde sam igrao fudbal, a on održavao koncerte.

Po sopstvenom priznanju, Aca je „Tosku“ slušao 155 puta. Još nekoliko opera zna napamet. Ljubav prema muzici i pesmi omogućila mu je poznanstvo sa Renatom Rašelom, tvrdi da niko nije umeo da otpeva „Arivederči Roma“, kao on.

- Dok sam igrao za Romu, navraćao je u svlačionicu da proveri da li sam dobro zavezao pertle na kopačkama. Bio je rastom mali, a kao fašista - veliki. Eto, i ja sam igrao u Zvezdi, a navijam za Partizan, zbog Bobeka i Bjekovića, koji su divni ljudi. Iako mi je zet Rajko Mitić.

Poštujući, kaže, svoj princip da se ni u jednom gradu ne zadržava duže od godinu dana, posle kratkog boravka u Novari, Aca se seli u Pariz. U Italiji je naučio jezik, francuski je govorio odlično (sestra od tetke mu je bila profesorka francuskog), snalazio se na nemačkom, uskoro će naučiti španski i engleski.

- Rasing mi je ponudio 25.000 dolara za godinu dana, platu od 80.000 franaka, plus stan, hranu, premije. Tu sam zatekao još jednog našeg emigranta, Paciku Nikolića iz Obrenovca.

Posle gostovanja u Madridu, Aca se vratio u Pariz, ali godine čine svoje - te 1954. Aca ima pune 34 godine i jedva dobija angažman u jednom malom klubu. Zato odlazi preko Atlantika, u Kanadu.

- Montreal je pun emigranata. Počeo sam da igram za Kanitaliju, klub italijanskih iseljenika. Najveći konkurent bio nam je klub ukrajinskih emigranata čiji je gol čuvao Dragi Mladenović, brat divne gospa Rade, supruge Zlatka Čajkovskog. Bio je veliki prijatelj televizijskog reportera Vladanka Stojakovića.

Iz Montreala se seli u Toronto i za 2.000 dolara po sezoni - što je za trošadžijske Acine navike više nego skromna para - igra za jedan ukrajinski emigrantski klub. Dodatni prihod: raznosač mleka! Nije mu bilo lako, kante teške 30 kilograma, kamion, a nekad je u Beogradu vozio „bjuik“.

U vreme boravka u Kanadi (1954-1957) u Melburnu se održavaju Olimpijske igre. To je još jedan Acin „hobi“: Na Igre u Berlinu 1936. vodio ga je otac, u London 1948. „skoknuo“ je iz Italije, u Helsinki 1952. iz Francuske, sad je na redu Australija i obrešće se tamo 1956. godine... Igre će posećivati i kasnije, u Rimu 1960, Tokiju 1964, Meksiku 1968, Minhenu 1972, Montrealu 1976. godine.

Na putu za Melburn navraća u Adelaidu, gde ga čeka staro društvo, a na čelu kluba Beograd je Slavče Stefanović, koji je godinu dana posle Ace, sa Andrijom Šećerovom iz Crvene zvezde, pobegao u Italiju, potom u Maroko i najzad se obreo u Australiji. Igrao je za Slavčetov klub, a u Melburnu na Igrama sreo se s još jednim budućim fudbalskim emigrantom Pericom Radenkovićem, Šekularcem, Antićem i starim drugom iz Zvezde, Ljubišom Spajićem. Našao je posao u Turkiš klubu, radio kao maser, ali je i dalje igrao fudbal. Već je napunio 40 godina, ali ga to ne sprečava da otputuje u Hongkong, gde igra i trenira Kovlun. Godinu dana docnije je u Mekongu, ali se ipak vraća „svom Slavčetu“ u Australiju.

- Došla je 1963, amnestija, i ja se posle 16 godina vraćam u svoj Beograd. Začas sam potrošio desetak hiljada dolara ušteđevine, nema prijatelja, postoje samo poznanici. Sa dva pasoša, australijskim i jugoslovenskim - našu putnu ispravu „za 15 minuta“ sredio mi je stari prijatelj, policajac i funkcioner OFK Beograda Srdan Andrejević. Vratio sam se u Australiju, za fudbal je bilo kasno, ali za kopanje opala nije. Uortačio sam se s nekim zemljacima, deset meseci živeo među Aboridžinima, ali opalsku „žicu“ nisam našao. Vratio sam se potom kanadskom zanatu - vožnji kamiona.

Vratio se, konačno, u Beograd i 1966. na utakmici veterana Zvezde i Partizana, na Sajmu, teže se povredio. Pošto nije bio osiguran, ko zna kako bi se ova avantura u 47. godini života okončala, da se nije našao stari drug profesor dr Branko Radulović, čuveni ortoped koji ga je „naučio“ da hoda. Prijatelji su mu pronašli posao masera u hotelu „Jugoslavija“, a onda je još jedan fudbaler i emigrant, Bane Vukosavljević, nekad član Zvezde i Grashopersa, sad direktor „Generalturista“, zaposlio Acu na mestu turističkog vodiča.

Aca je odlično govorio italijanski, španski, francuski, nemački i engleski i, po sopstvenoj evidenciji, 550 turističkih grupa pratio je u 53 zemlje sveta. Samo u Španiji bio je 295 puta. Napisao je i knjigu o Španiji, ali nije uspeo da je štampa. Kaže da je deset puta obišao Zemlju, triput kao turistički vodič, sedam puta o svom trošku. Želeo je da doživi 79 godina. Ta želja mu se ispunila. Preminuo je u leto 1999. i sahranjen je na Centralnom groblju u Beogradu, u porodičnoj grobnici, pored majke Draginje i oca Riste Aranđelovića.

Prostorije Fudbalskog saveza na Terazijama 35 nalaze se u zgradi koju je podigao Rista Aranđelović.

(Nastaviće se)