Vukas prvi sa dozvolom

PRIČA o verovatno najvećem „globtroteru“ u istoriji fudbala bila bi nepotpuna bez pominjanja neobičnog druženja jednog fudbalera i jednog kralja. Aleksandar Aranđelović i kralj Petar Drugi Karađorđević upoznali su se na Svetog Andreju, slavi Karađorđevića, 1938. godine i to prijateljstvo trajalo je sve do kraljeve smrti 1970. godine.

Na prijemu povodom Svetog Andreje u Parizu 1951. sreli su se ponovo. Aca kaže da ga se kralj sećao iz Beograda, pričali su o fudbalu, poklonio je kralju nekoliko odela („imao sam ih tada više od 60“). Čuvao je pisma iz kraljeve kancelarije, govorio o oskudici u kojoj je kralj živeo.

- Da li je kralj umeo da igra fudbal? Imao je smisla za fudbal, podsećao me na šahovskog velemajstora Ljubomira Ljubojevića, igrao sam fudbal s Njegovim veličanstvom... U Bulonjskoj šumi jurili smo za loptom kralj i ja, a predratni predsednik Vlade Dragiša Cvetković bio je golman, moram reći, slab, nikakav.

U Parizu se sastajao i s knezom Pavlom, novinarom i književnikom Stanislavom Krakovom, slikarima Petrom Omčikusom, Cibetom Jeremićem, Batom Mihajlovićem... Dve fotografije s kraljem Petrom Drugim doneo je sa sobom u Beograd. Na jednoj su kralj i Aca zajedno, na drugoj je pozorišna grupa koja je u Adelaidi igrala „Đidu“ s kraljem. Aca kaže da mu je kralj lično čestitao na jednoj od glavnih uloga.

Viđali su se i kasnije. Dok je sedeo u fotelji u malom stanu na Kosančićevom vencu u Beogradu, Aca je s ljubavlju govorio o kralju Petru Drugom. Dok je pričao, pridržavajući zajedničku fotografiju na kolenima, Aleksandru Aranđeloviću odnosno „Aci autobusu“ ruke su podrhtavale, a niz lice su mu se slivale suze.

Tačno deset godina pošto je Aleksandar Aranđelović nelegalno napustio Jugoslaviju i otisnuo se s loptom na „put oko sveta“, prvi je Bernard Vukas otišao na „privremeni rad u inostranstvo“ sa dozvolom Fudbalskog saveza Jugoslavije. Bilo je to 1957. godine. Vukas je tada imao 30 godina, 39 utakmica za državni tim i oreol reprezentativca Evrope na čuvenoj utakmici Engleska - Evropa (4:4) u Londonu 1953. godine.

Za 22 miliona lira godišnje plate, Vukas je zaigrao za italijansku Bolonju, isti onaj klub u kojem je, u vreme Drugog svetskog rata, igrao njegov drug iz splitskog Hajduka, Frane Matošić. Najpre se FSJ malo kolebao oko izdavanja dozvole, a onda je, verovatno s višeg mesta, stiglo odobrenje i jednom od najboljih jugoslovenskih fudbalera svih vremena omogućeno je da nešto i zaradi.

„Ulaznica“ za Vukasov odlazak u svet nije se mogla bolje zamisliti: reprezentacija Jugoslavije je u Zagrebu te 1957. godine pobedila Italiju čak sa 6:1. I to pred televizijskim kamerama. Bio je to prvi direktni prenos tek stasale jugoslovenske televizije.

Fudbalski menadžeri su u to vreme bili ozloglašeni, ali se Vukas snašao: transfer je ostvario preko jedne agencije za angažovanje pevača i ostalih „umetnika“. Potpisao je ugovor na tri godine za tada fantastičnih 66 miliona lira, ali odigrao je samo dve sezone, jer je oboleo od žutice. Vratio se u Split, ozdravio i nastavio da juri za loptom sve do 1962. godine. Zanimljivo je da je Vukas otišao bez obeštećenja. Ipak, odužio se Hajduku: kupio je automobil i četiri „vespe“ za svoje drugove iz bivšeg tima. Tvrdi se i da je snosio veći deo troškova za podizanje televizijskog releja na Marjanu.

Bernard Vukas je poslednji velikan našeg fudbala koji je počeo igrački da se školuje u prvoj Jugoslaviji. A prvi koji je stasao u drugoj, bio je Miloš Milutinović, po nekima naš najbolji fudbaler svih vremena, ali bez dileme i čovek o koga se ova zemlja - od fudbalskih do vojnih instituacija - najviše ogrešila. O Miloša su se otimali Zvezda i Partizan, sa svom političkom i policijskom logistikom, koja je stajala iza ova dva kluba. Čak se i neprikosnoveni Josip Broz zainteresovao za njegovu sudbinu.

- Što se fudbala tiče, živeo sam u pogrešnoj zemlji, u pogrešno vreme, u pogrešnom sistemu - vajkao se Milutinović.

Rođen 1933. u Bajinoj Bašti, pred sam rat preselio se u Bor i fudbal upoznao gledajući kroz logorske žice. Iza žice su fudbal igrali italijanski zarobljenici, među njima i slavni Monti. Na omladinskom prvenstvu Evrope u Kanu 1951. proglašen je za najboljeg igrača, pa su u trku za njim, uz Zvezdu i Partizan, krenuli i Dinamo i Hajduk. Miloš nikada nije saznao da li je iza Zvezde stajao moćni Slobodan Penezić-Krcun, ali je pričao da je Draža Marković bio samo „operativac“ kao i Srba Savić, policajac koji je hteo da ga dovede u Partizan.

Te 1951. Miloš je proglašen za najboljeg sportistu Srbije, predao je čak štafetu Titu, „kao jedini nepartijac“, pričao je docnije, iako su sve činili da ga prime u partiju, naročito „neki Bosiljčić“ iz Bora. U vreme raskola u Partizanu 1957, Miloš je poslat u vojsku, u Školu rezervnih oficira, u tenkiste, u Banjaluku.

- Ne sećam se ni imena ni čina tog vojnog lekara u Banjaluci, koji me pregledao i konstatovao oboljenje na plućima, dakle, poslat sam kao nesposoban za službu u JNA. Pamtim ono što mi je tada rekao: „Mladiću, da se ne zoveš Miloš Milutinović, vratio bih te u Beograd i poslao u bolnicu, za 24 sata, jer ti si ozbiljno bolestan. Ali, dolaziš kao aktivan fudbaler, ne mogu i ne smem, jer bi mi to stvorilo velike nevolje“.

(Nastaviće se)