Šljivovica marke “Radi”

PO našem nesrećnom običaju, veću slavu u svetu nego u svojoj zemlji doživeo je Perica Radenković, godinu dana mlađi od Milutinovića, ali je, na sreću, imao znatno lakši put do evropskog vrha. Zbog ondašnjih propisa FSJ takođe je morao da pauzira godinu dana i amaterski brani gol Vormacije iz Vormsa, da bi u Bajernovom gradskom konkurentu Minhenu 1860. doživeo neslućene, posebno medijske, danas bi se reklo marketinške visine.

Osim što je promovisao specifičan način čuvanja gola (običavao je da napušta liniju gola i šesnaesterac na zgražavanje “klasičnih” ljubitelja fudbala), bio je i komentator bavarske televizije, pevač i - mnogo toga još. Tako je, na primer, snimio ploču sa svojim pesmama koja se prodala u četvrt miliona primeraka, a autobiografska knjiga “Ja sam Radi, ja sam kralj” dosegla je tiraž od 50.000 primeraka. “Radi” je bila i marka šljivovice (pola miliona boca!), isto ime nosile su i naročite golmanske rukavice, a letnja odela “radi luk” od novog sintetičkog materijala (“lako se pere, ne gužva se i ne pegla, a leti održava svežinu”) bila su pravi hit u SR Nemačkoj šezdesetih godina prošlog veka.

Radenković je uspešno trgovao i s našim firmama, a korespondenciju je obavljala supruga, nekadašnja košarkašica Zvezde Olga Berić Radenković. Nekadašnji golman reprezentacije Jugoslavije na Olimpijskim igrama u Melburnu 1956. zapanjio je Bavarce duhovitostima i anegdotama, uvek naravno o sebi.

- Bila mi je slabost da zaboravljam ključeve od automobila, ni sam ne znam kako mi se to dešava. Jednom sam zaboravio ključeve od stana i nikako nisam uspevao da ih pronađem. Pokušavao sam sve, uzalud. Onda mi je pritekao u pomoć jedan navijač mog kluba Minhen 1860, vatrogasac po struci. Desetak minuta kasnije začulo se zavijanje sirena vatrogasnih kola, lestvice su podignute do drugog sprata i ja sam se uspentrao do svog stana... Samo nekoliko dana docnije ponovo sam zaboravio ključeve od stana, a ovoga puta su mi pritekli u pomoć policajci.

Čuvene su njegove polemike sa Maksom Merklom, trenerom koji je Radenkoviću prebacio da je došao u Nemačku kao gonič magaraca, “a sad vozi ‘mercedes’”. Radenković mu se osvetio tako što je uzeo loptu, driblao sve do protivničkog šesnaesterca i umesto u gol, loptu uputio prema zaplašenom treneru na klupi.

Petar Radenković rođen je u Beogradu 1934. u Dobropoljskoj ulici. U Zvezdu ga je doveo čuveni “lovac na talente” Dimitrije Milojević, stereotiper u “Politici”, isti onaj “čika Mitke” koji je prvi uočio darovitost Dragoslava Šekularca, prve prave “zvezde” našeg fudbala i, takođe, budućeg emigranta.

Nikada pre, a ni posle njega jedna “zvezda” toliko dugo nije sijala na nebu naših interesovanja kao Šekijeva. Ravno pola stoleća ne prestaje da se govori i piše o fudbaleru koji za sebe običava da kaže da je okončao karijeru u 25. godini. Bio je igrački i trenerski putnik od Nemačke i Francuske do Kanade, Kolumbije, Gvatemale i Australije, od Mladenovca do Beograda, a ono što je dao Zvezdi i reprezentaciji može se sabiti u samo nekoliko godina, dovoljnih za slavu koja traje do danas.

Najbolja, ne samo fudbalska pera, takmičila su se u objašnjavanju “fenomena Šeki”, nije odoleo ni pozorišni i filmski kritičar Milutin Čolić, pa je zapisao:

“On fudbal ne igra, nego se njime igra, te na najbolji način otelovljuje ideal sporta uopšte. Da je sport pre svega igra... Lopta je u njega, reklo bi se, samo sredstvo kojim treba da se dokaže nešto drugo: nadmoć svoga nad duhom i imaginacijom drugog... On igra fudbal da bi u njemu uživao i učinio da i drugi, publika, tako tu igru osećaju, pa i primaju. Gledaoci se raduju fudbalu kada ga igraju takvi kao što je Šekularac”.

Ne doživljavaju li na isti način danas tako jednog Ronaldinja?

Pre nekoliko godina Šekija je na ulici zaustavio “neki klinac” i upitao ga: “Čiko, koliko je sati?” Šeki je, tada, po sopstvenom priznanju, shvatio kako vreme neumitno prolazi.

Iako se o njemu zna “gotovo sve”, podsetićemo na neke manje poznate pojedinosti. Rođen je u Štipu, u Makedoniji, 1937. kao sin Bogosava i Donke Šekularac, ali je prve posleratne godine proveo u Čoki, u Vojvodini, gde mu je otac bio upravnik poljoprivrednog imanja. U Beograd su se preselili 1948, prvi nadimak bio mu je “Selja”, a “Šeki” je postao mnogo dana kasnije. Za majku, kojoj je ostao odan do poslednjeg njenog časa, bio je i ostao - Bucko.

Iako ne želi da obrazlaže “enciklopediju svojih gluposti”, prijateljima će priznati da ga i danas boli odnos prema ocu. Upućeniji bi rekli da je to klasični sukob oca i sina, povodom škole i igre, a Šeki je više voleo igru. Čak se priča da je otac - kad se pomirio s tim da ne može da ga odvoji od fudbala - hteo da ga pošalje u Partizan. Možda je i zato pobegao od kuće u 18. godini, potpisao za Zvezdu “bez dinara” i kući se vratio nakon “tri meseca izgnanstva”. Otac je počeo fudbalski da ga prati tek kad je prvi put zaigrao za reprezentaciju Jugoslavije i do smrti nije prestao da ga kritikuje što previše dribla.

(Nastaviće se)