Šeki dribla, pazi se!

DRAGOSLAV Šekularac se celog života šalio na račun novinara. Kad mu je trebalo para, izazivao je u šahu čuvenog Miroslava Radojčića, koji je bio internacionalni majstor. Ni Milutin Čolić, kaže, nije bolje prolazio. S Milošem Milutinovićem odigrao je na hiljade „besmrtnih partija“ u šahu, normalno u novac, i posle svega Miloša proglasio „pacerom“. Mitar Mrkela jednom mu se požalio da je umoran i pospan, a Šeki mu je odgovorio:

- Mali, u tvojim godinama mogao sam celu noć da igram karte i ujutro budem prvi na treningu. I da budem na treningu i posle na utakmici najbolji.

Svetsku slavu dosegao je na Svetskom prvenstvu u Čileu 1962. godine. Rober Vernj, urednik neprikosnovenog „Ekipa“ napisao je tada:

„Igrao je tako izvanredno da su ga posle završnog zvižduka sudije Urugvajci poneli na ramenima. To je jedini primer u istoriji svetskih prvenstava da jednog igrača ponese pobeđena strana i da mu je taj način oda puno priznanje“.

Juventus iz Torina ponudio je Zvezdi 500 miliona lira za Šekularca, ali je na Brionima (!) odlučeno da Šeki ostane u Jugoslaviji i „zabavlja radničku klasu“. Šekularac je, po sopstvenom priznanju, išao tada do moćnog Aleksandra Rankovića. Nikada ništa ružno nije rekao na račun ovog političara, a ostala je priča da je Rankoviću u kultnoj Maderi odneo kafu kad su konobari odbili da posluže nekad moćnog čoveka.

Kad kola krenu nizbrdo teško ih je zaustaviti. Iste godine Šeki je udario sudiju Tumbasa u Nišu, kažnjen je sa godinu i po zabrane igranja. Zvezda je htela da kaznu izdrži na odsluženju vojnog roka, a jedan „Partizanov pukovnik“ bio je rešio da tu kaznu provede „u civilu“. Nikad Šeki nije odao ime tog „Partizanovog pukovnika“, ali je kaznu delom odslužio u Bileći, jer je na njegovu stranu stao Aleksandar Ranković.

Već kao „bivši igrač“ otišao je u nemački Karlsrue, iz Karlsruea u Sent Luis, a 1967. sa niškim Radničkim na turneju po Latinskoj Americi. Tamo su pamtili njegove igre na svetskom prvenstvu u Čileu. Menadžer Aldo Valentini, koji je pratio i prvog fudbalskog emigranta Aleksandra Aranđelovića, našao mu je posao u Kolumbiji.

Od beogradske publike oprostio se 22. avgusta 1969. godine. Vratio se u Kolumbiju, preživeo velike nevolje zbog saobraćajne nesreće, u kojoj je stradala jedna devojčica, a za čiju nesreću nije bio kriv, i potom se vratio u Beograd. Trenerski hleb je zarađivao u Mladenovcu, sanjajući da jednog dana postane trener svoje Zvezde. To će mu se ostvariti tek 28. decembra 1988. godine, u pedesetoj godini života.

Mogao je na miru da se svega seti: početkom šezdesetih godina nisu mu dozvolili da za ogromne pare pređe u Italiju, početkom sedamdesetih su ga optužili da je u Kanadi igrao za „četničke klubove“. Bili su mu oduzeli pasoš, Zvezdina vrata su za njega bila zatvorena, ostao je, praktično, bez dinara u džepu.

- Stajao sam na Terazijama ispred bioskopa „Kosmaj“ kad je naišla moja kćerka sa drugaricom. Tražila mi je „siću“ za bioskop. Šta ako u džepu nemam ni toliko? Zar sam ja odista onaj Šekularac?... Srećom, našao sam nešto, odista „siću“ i tako se opravdao pred kćerkom i njenom drugaricom. Bilo je to za mene strašno vreme. Hteo sam u svet, ali su mi pasoš oduzeli. Uzalud sam ponavljao da nisam kriv, da ništa nemam ni sa politikom ni sa četnicima, nisu mi verovali. Rešio sam se da navratim u SUP. Vratili su mi pasoš. Teško mi je to da priznam, ali istina je: više su za mene imali razumevanja policajci iz 29. novembra nego moja Zvezda. Otišao sam u Pariz. Da sam potpuno „čist“, uverio sam se kad su me pozvali iz ambasade da nekim ženama podelim cveće za 8. mart.

Posla nije bilo, slava i džep su se brzo tanjili. Prihvatio je prvu ponudu: trenirao je neki fabrički tim. Plašio se da ne naiđe „neko od naših“ i uveri se u kakvoj bedi živi.

Onda je na nebu opet zasijala njegova zvezda. Otputovao je u Gvatemalu, živeo u luksuznom apartmanu kao selektor reprezentacije koju „za jedan gol“ neće odvesti na svetsko prvenstvo. Poželeo je „naše“ da vide u kakvom luksuzu sad Šeki živi. Kao za inat - nigde nikog! Sećao se pobeda, svojih i očevih. Jer, jednom se njegov „tatko“ rvao s nekim mesarom u Čoki i pobedio.

Vratio se, najzad, u Zvezdu. Potom se skrasio u Obiliću, za lepe pare. Onomad je, najzad slobodno, boravio u Kanadi kod Belih orlova, zbog kojih je imao velikih neprilika.

Šeki je bio i ostao pojam fudbalera, trenera, hokejaša (!), glumca („Šeki snima, pazi se“!) nadasve čoveka, uvek dragog, čija slava traje evo već pola veka.

(Nastaviće se)