“Bebe“ platile najviši ceh!

KADA je sredinom šezdesetih počela jedna u nizu „privrednih reformi“, granice tadašnje Jugoslavije su se otvorile i u svet je krenulo više stotina hiljada nezaposlenih radnika. Popustile su i granice koje je FSJ uveo za fudbalske emigrante: u Evropu i svet mogli su da odu najpre sa 32, pa 30, najzad sa 28 godina. Jedna prepreka je ostala - odlaskom su zatvarali vrata reprezentacije. U novinama se o njima govori ne kao fudbalskim emigrantima nego kao „pečalbarima“.

Najvišu cenu naših nesporazuma platila je tadašnja generacija Partizanovih fudbalera, koja je 11. maja 1966. zaigrala u finalu Kupa šampiona i - rasturila se po svetu.

- Kao igrači smo intelektualno, mentalno ili kako već hoćete bili jači od ljudi iz uprave kluba - govorio je vođa te generacije Velibor Vasović.

Podsetimo se tog nezaboravnog Partizanovog tima:

- Šoškić, Jusufi, Miladinović, Bečejac, Rašović, Vasović, Bajić, Kovačević, Hasanagić, Galić, Pirmajer.

Uvek emotivni Šoškić:

- Stekao se utisak da uprava samo čeka trenutak da nas se otarasi.

Milan Galić karijeru je završio kao pravnik u FSJ.

- Od Partizana sam dobio stan. Za odlazak 1966. u Lijež Partizanu sam dao 20.000 dolara. Za te pare onda sam mogao kupiti nekoliko stanova.

Vasović je pričao da je išao čak do Aleksandra Rankovića, bilo je to uoči njegovog pada, i da mu je Ranković rekao da svi mogu da odu. Osam meseci je Vasović lutao Evropom dok nije dobio angažman u Ajaksu i posle kao kapiten podigao pehar Kupa šampiona.

U reprezentaciji Jugoslavije, međutim, iako se o tome uveliko pričalo, za „pečalbare“ i dalje nije bilo mesta. Na svoj oprezni način Ljubomir Vukadinović je napisao u „Politici“ 13. februara 1967. godine:

„Pozvati ih u državni tim kao članove stranih ekipa - ni u kom pogledu nije opravdano, nailazi na mnogobrojne teškoće, nije ni popularno.“

Samo tri meseca docnije Vukadinović objavljuje značajnu vest:

„Rajko Mitić (savezni kapiten) je danas staloženiji nego što je bio juče: dobio je zvanično odobrenje klubova za učešće Skoblara i Jusufija na utakmici protiv Nemačke 3. maja u Beogradu“.

Skoblar je postigao jedini gol protiv Nemačke (1:0 za Jugoslaviju) i ponosno izjavio da mu je to „najdraži gol koji je ikada postigao“. Selektor Mitić je obojici zahvalio, uz opasku da su „svi izgarali na terenu“.

Od tog 3. maja 1967, naši sportisti, ne samo fudbaleri, koji su igrali za inostrane klubove, redovno su pozivani da igraju u dresu sa državnim grbom. U početku su se „s ponosom“ odazivali, a kasnije - kako koji. Mitić je tvrdio da na njegovu odluku da prekine neku vrstu bojkota dugog dve decenije „niko nije uticao“. U stvari, „niti su mi pomagali niti odmagali“, rekao je Mitić, misleći na političare.

Do kraja 20. veka Jugoslavija je dala svetu tačno 481 fudbalskog trenera. Ovaj podatak je Miljan Miljanić uputio predsedniku FIFA Sepu Blateru januara 2003. godine, dakle, može se smatrati zvaničnim. Miljanić je posebnu pažnju skrenuo na Ljubišu Broćića, koji je pripremao najveće klubove sveta od Jugoslavije i Evrope do Južne Amerike, Afrike, Bliskog istoka, Australije i Novog Zelanda. Bio je jedan od onih naših ljudi koji je, nezadovoljan, pedesetih godina napustio ovu zemlju da bi se, posle četiri decenije u nju vratio i u Domu za stara lica, u Ovči kod Beograda, utočištu podignutom svojim novcem, okončao život 1995, u 83. godini. Sahranjen je na Novom groblju, daleko od rodne Guče, još dalje od Australije, gde je dugo živeo i radio.

Pre Drugog svetskog rata igrao je u klubu Jugoslavija, čak je i Moši Marjanoviću bio kapiten, ali u reprezentaciji Jugoslavije dospeo je samo do B tima. Jedan je od onih koji su stvarali Crvenu zvezdu, a odmah posle rata državnim dekretom je poslat u Albaniju (!) kao „tehnička pomoć“. Te 1946. je Albanija osvojila balkanski kup u fudbalu ispred Jugoslavije, Bugarske i Rumunije.

Jugoslaviju je Broćić 1948. odveo na Olimpijske igre u London i dve godine docnije na Svetsko prvenstvo u Brazil. Tada je otpužen zbog „slobodnijeg ponašanja igrača“, jer neki izgleda nisu uspeli da odole čarima Brazilki. Druga optužba bila je znatno teža: navodno je stupio u vezu sa tamošnjom „četničkom emigracijom“, pa je išao na brojna saslušanja.

Zemlju je uspeo da napusti tek četiri godine kasnije, pošto je Zvezdi doneo prvenstvo i Kup, Vojvodini finale kupa, a ljubljanski Odred uveo u Prvu saveznu ligu. Sa Egiptom osvaja Mediteranske igre. Sledeća stanica Torino odnosno Juventus, s kojim osvaja prvo mesto i s predsednikom Anjelijem 1958. odlazi na Svetsko prvenstvo u Švedsku da kupi Brazilca Altafinija - Macolu. Tamo je sreo u to vreme 28-godišnjeg Miljanića i omogućio mu da vreme provede u kampu Brazila, besplatno, razume se.

Miljan je šezdesetih godina pokušao da se oduži učitelju Broćiću. Predložio mu je da se vrati sa Novog Zelanda u zemlju. Broćić je pristao ali pod uslovom da mu se „organi“ koji su ga oterali iz Jugoslavije - „izvine“. Taj uslov, razume se, nije mogao da se ispuni.

Kraj