Desnom piše, levom suze briše

KRAJEM marta 1915. godine u Beču, u cenzorskom odeljenju radili su penzionisani oficiri, za front nesposobni, ali kvalifikovani vojnici, zatim civilna lica, pa i žene. Civili su bili ponajviše dobrovoljci, besplatni cenzori, siromašniji su bili plaćeni. Oni behu mahom profesori, viši državni činovnici, učitelji itd.

Cenzorsko odeljenje imalo je za pojedine jezike zasebne grupe, i to, za srpski jezik, a baška za hrvatski i slovenački, za ruski i rusinski (ukrajinski), za češki, poljski, slovački, nemački, mađarski, rumunski, francuski, engleski, talijanski i druge orijentalne jezike. Osim ovih grupa, postojali su vojnički referati, u stvari izveštajna mesta za vojničku špijunažu.

Pandurović je u početku bio običan cenzor u srpskoj jezičkoj grupi i pročitao „nekih 25.00-30.00 srpskih pisama iz svih krajeva vasceloga Srpstva“. Kako kaže, brzo je zapazio da u njima leži narodno blago, koje bi trebalo sačuvati. Tu ideju, nažalost nije mogao nikome da poveri, jer su u grupi bili sve sami Hrvati, „čije raspoloženje prema Srbima u početku rata nije bilo baš najbolje“.

Ipak, brzo je među njima otkrio i jednog Srbina katolika, Antona Poturičića. Ovaj inteligentni čovek, poreklom od žumberačkih Srba, bio je penzionisani učitelj iz Srema. Bio je pun ljubavi prema svemu što je pravedno i plemenito, a zbog svojih srbofilskih načela, na početku rata ga je mitrovački sud osudio na dva meseca zatvora. Kad je 1918. godine žurio da se vrati u svoju oslobođenu „otadžbinu“ u Srem, umro je na putu u Budimpešti.

Naravno da je pri sastavljanju pisma od velikog uticaja trenutni osećaj pisca, njegovo duševno raspoloženje i to da li je pisac blage naravi i tople duše ili obratno. U mnogo slučajeva su pisci radosni, što su dopali ruskoga ropstva, ali su pak tužni što su tako daleko od svojih. Često se nađe, da zarobljenik zahvaljuje Bogu što je zdrav i što je u Rusiji, što bi značilo da mu je veliki teret sa srca pao, ali kad zatim počne ređati svoje na domu ostavljene mile, onda se i on seti da je daleko od kuće, pa se rastuži, i on onda „s desnom rukom pismo piše, a sa levom suze briše“.

Ima naravno i obrnutih slučajeva kada pisac ovako veli: „Kad sam vam počeo pisati, prvo sam plakao, onda sam vam pismo piso i uzdiso“. A drugi neki zarobljenik iz Rusije piše: „Vala milom Bogu, na miru prošo, samo veliki teret nosim, da srce oće da mi pukne za vama i za mojom lepom vamilijom, Stevkom i sinovima mojim zlatnim; tako više puta plačem ko malo dete, tako težim, da valjda ja živ neću ni dočekati da dođe to vreme da natrag dođem, i tu kraja neće biti skoro.“

Drugi ili treći nije tako iskren, a ne bi da papiru poveri svoje osećaje, ali se iz njegovih reči ipak oseća da mu je srce uzdrhtalo, kad je napisao uvod: „Sad vas sve pozdravljam, prvo mater moju koja me rodila, moga druga Natu i snau Zorku, i moje piliće Angelinu, Budinku i sina Koju, i malu Macu babinu.“ Tada se čuju plač i jecanje: „Pilići moji, i majko moja, i druže moj i snao moja, i rodovi moji, molte Boga za našeg bacu da se domu vrati.“

Drugi, pak, neće ni toliko, da zaboravi na svoje muško dostojanstvo, ali kad napiše već u prvom redu da je zdrav, pa kad pređe na pozdravljanje i izređa svoje mile, onda u momentu kad dođe red na decu, kao da mu se srce odjednom slomi, kao da ostane jedini uzvik: „Deco, deco!“ Sav bol, sva tuga, ljubav i težnja uliveni su u te dve reči.

Dok su austrougarski Srbi u ruskom ili srbijanskom ropstvu utehu našli u bratskom prijemu, strašna beše sudbina srbijanskih i crnogorskih vojnika, koji austrijskoga ropstva dopadoše. Jer dok se kod prvih samo tuga oseća iz pisma, dotle je kod ovih očajanje: „Majko, ograđeni smo u žicu kao pile u kafez, već godina dana ne vide se sloboda“.

Drugog su karaktera i pisma, koja od srbijanskih roditelja ovim jadnicima pridolažahu, pa naročito ako poduže vreme ne dobije glasa od sina, onda se zamrači i potavni pred roditeljskim očima i nije čudo ako otac ovako piše svome sinu, austrijskome robu: „Nema pisma, pa sam zato mnogo zabrinut i teško su mi jadi dodijali, bjeli su mi dani omrznuli, a crna zemlja jako omiljena, jer ja ne znam jesi li u životu.“

Ali da vidimo nekoliko pisama od reči do reči:

Pismo iz Banata, pisano 28. juna 1915, zarobljeniku M. K. u Ashabad (azijska Rusija):

„Primi pozdrav, Mišo brate, od tvoga babe, i tvoje majke, dade rođene, i od tvoji slatki i lepi deca, od tvoga Dušana, i tvoje mile ćeri Otilke i Bosiljke, pa i ja te, Mišo brate, pozdravljam, tvoja Ljubica nesrećnica.

Mišo, ja sam tebe 6 pisma poslala, i ovo je sedmo Mišo, pa šta je, ako Boga imaš, što nam ne pišeš, jel nemaš kade, jel nećeš, jel si nas zaboravijo, pa se za nas ne sećaš, a dal možeš, Mišo, da nas zaboraviš? Na mene valda i možeš zaboraviti, al valda ne možeš tvoja tri pileta, tri siročeta koji njinog oca nemaju, ni njenu zavetrinu nemaju. A ja tebe, Mišo, drugu moj, i gazda moj, ne mogu zaboraviti za veka moga, Mišo brate, očiju mi moji i dece mi moje, pa makar se deset godina ne vidili.

Mišo, brate, a kad smo kukuruz kopali, pa kad babo na podne kući dođe, a on dovede i Dušana na njivu, pa kad u veče kući pođemo, a baba mu da, pa kočijaši, a ja Mišo gledim, pa plačem, pa mislim, al’ nikom ne kažem. Ej, Bože, slatki Bože, a da je njegov slatki otac da vidi želju njegovu i radost njegovu. Ej, Mišo, ej, brate, da znaš Mišo kolko moji suza na pismo padaju kad ga stanem pisati.

Pa sad zbogom Mišo, u zdravlju da se vidimo.

Zlatna ruka pisala,

Medena usta čitala.“

KAD DECA UMIRU

DIRLjIVA su pisma u kojima se saopštava smrt kojega člana familije. Vredno ih je čitati, da se vidi kako umeju ovi ljudi „od pluga i motike“ svoju tugu da izraze. „Da čuješ, kako te je tvoje čedo pametno spominjalo u bolesti - tvoja golubica, a moja zenica. Tošo, brate, leba imam, novaca imam, odela imam, i lanac pod kukuruze imam, sve imam - samo dece moje nemam“.

(Nastaviće se)