Otadžbina puna blagostanja!

MNOGA pisma počinju stihovima, ili kakvom poskočicom, i tek onda se nastavi u prozi da se kaže ono što se kazati ima, pa da se na svršetku opet završi sa kojim prikladnim stihom. Piše se onako, kako dolazi iz uzbuđena srca, jer pisac iz naroda ne piše pismo, on se u pismu razgovara, ili peva, i onako kako se razgovara ili peva: to i napiše.

Te pesmice i stihovi, žive na usnama mladih ljudi i devojaka po celome Srpstvu.

Takav je uvod jedne majke, koja svom zarobljenom sinu piše:

„Sad ja sedo za malo astalče,

Pa ja uze od artije parče

Da napišem nekoliko slova

Tvrđe mi je srce od olova

Slatki sine, da ti piše majka.“

Ovo piše Kruna S. iz Junkovca u Srbiji svome sinu Miloju S. zarobljeniku u Boldogasonju u Ugarskoj.

Jedna supruga piše iz Hrvatske svom mužu zarobljeniku u Rusiju:

„Evo sedo na jelovu klupu

Blajštik uzmem u desnicu ruku,

S desnom rukom tužni pozdrav pišem

S levom rukom suze svoje brišem,

I pišem ti ovo tužno pismo,

Što zajedno, zlato, skupa nismo.“

Jelova klupa igra ulogu i kod jednog Crnogorca, zarobljenika u nekom austrijskom zarobljeničkom logoru:

„Danas sedo na jelovu klupu,

Oštar plajvez ja uzeh u ruku,

Oštar plajvez i artiju belu,

Desnom rukom po artiji pišem

A sa levom suze svoje brišem.“

Krasni i katkada od pesničke lepote su oni spontani uzdisaji, što ih pisac pisma umeće u svoj govor.

„Da sam ptica, pa da imam krila,

Pa da pređem Velka Varadina,

Pa da vidim: kako Pero živiš?

Kremska ružo, crno seme,

Sećaš li se, Pero, mene?“

Pismo iz Banata, 6. oktobra 1915, u Rusiju:

„Blagosloven da si Bogdane od Gospoda Boga i našeg Sv. Dimitrija, svi smo još na miru i zdravi, samo strašno je kad ti ovo pišem sad; šta će biti s nama? Strašni se oblaci spremaju nad nama, bure će biti, kako ćemo proći, Bog će znati, kako ćemo proći? Očekujemo poslednji čas! Mi smo ti pisali i pišemo, ali telegraf ne dadu. Tata.“

M. P. piše iz Štipa, 27. jula 1915. u Čepin (Slavonija):

„Draga Todo, dobijo sam tri karte, i onu što si čestitala moju slavu Svetoga Đurđa, i kazaću ti kako sam slavu proslavijo.

Baš kad čojek misli da će najgore proći, onda najbolje prođe.

Ja sam bijo mlogo žalostan, a pito me jedan srbski oficir: Što si ti, Miloše, tako žalostan? Ja sam mu odgovorio: nisam, gospodin poručniče. A njemu vazdan ne beše pravo, već me pita, a ja njemu odgovorim, da mi je slava, i da nemam aire ni cekina, a ni jedne pare ni dinare.

On mi dade 10 dinara, i kupijo sam jagnje, i dvije kokoši, i kod jedne stare crkve u planini, ta se crkva zove zadužbina Srba Nemanići (selo kod Štipa). Ta crkva je porušena, ali ja sam u njoj lepo proslavijo, sa mnom je jedanaest drugova bilo, lepo su mi sužnji čestitali sve potomstvo od rodbine moje. Tako sam ti slavu proslavijo“.

Zarobljenik iz Rusije piše 6. maja 1917. svojoj ženi u Srem. U pismu je fotografija. Ona predstavlja pisca u šubari i kožnom šoferskom odelu. Mlad, lep čovek, srpskoga tipa. On sedi, obuhvativši oko struka žensku koja kraj njega stoji. Pisac je zove: „moja ljubezna Tatjana“. Ona je okrugla lica, tipa severnih Slovena. Iz pisma se ne vidi da li je Tatjana žena, ili devojka.

„Draga moja, nemoj da se srdiš što na mene, što ti šiljem ovu fotografiju sa ovom ženskom, a nemoj ni da mi zameraš. Tri godine skoro u tuđem svetu, pa mora se, jer od nje koristi imam, daje mi novaca, pere me, svo udovoljstvo kao i kod kuće, narani me kao goluba. Sve mi za ovo, što ti pišem, oprosti, jer ovo je mene prenuždilo u tuđem svetu, ali ako dođem živ kući, nikoga ja ne mogu voleti kao tebe, ovo će sve proći. Šta ćemo, kad je tako vreme nastalo, a to će sve proći, pa ćemo, ako Bog da, opet kao što smo nekada živili. Gledaj, da mi paziš na moju staru majku, a i tvoju mater nemoj da zaboraviš. Sa decom postupaj dobro, gledaj, pa radi zemlje koliko se može kao i drugi svet. Sad se ne može kapital unapređivati, samo da imate bar leba i da niste bosi i goli. Meni nemoj da šilješ novaca, jer ja zaradim toliko kolko je meni nužno. Ja sam čuo od V. B. da se L. udala. To mi nije najmilije. Zar nije mogla dočekati svoga braću. A sad, kad je tako učinila, meni je svejedno, nemoj samo ti slučajno što tako da se čuje. Zbogom moja mila rodbino, koju sam željan da vidim kao ozebo sunce. Zbogom, moj M. i moja Lj. i mali C. koji može biti i zaboravijo mene. Vaš otac.“

U januaru 1915. godine predložio je A. fon V. kao starešina cenzora srpske cenzurne grupe izveštaj u kojemu srpska pisma kategorizira. U prvu kategoriju stavlja pisma srbijanskih oficira i vojnika, te o njima ovo navodi:

„a) Oficirska pisma su mahom dobro sastavljena, uredno i čitko pisana; njihov ton je potišten; oni su zbog zarobljeništva neutešni. Pisma upućena rodbini odlikuju se izvanrednom nežnošću; drugovima pisana pisma izkazuju intimno prijateljstvo; pisma upućena na podređene, pisana su u dobrohotnom, kad-kad i suviše familijarnom tonu.

b) Vojnici pišu kratko, bistrim i određenim rečenicama; retko hvale, ali i ne kude ovdašnju hranu, postupak i stanovanje. Čim stignu u zarobljenički logor odmah saopšte svojoj rodbini, prijateljima, opštini svojoj ili parohu, mesto i datum gde su u zarobljeništvo pali, te javljaju da li su ranjeni, bolesni ili zdravi. Potom navedu sve po redu i druge poznanike svoga sela, koji su zajedno s njima u zarobljeništvo pali. Isto tako se i seoski paroh raspituje preko Crvenog krsta o svojim parohijanima. Izgleda da u tom pogledu ima sistema i dobre organizacije.

Svaki od njih ište odmah i novaca, 20 do 100 dinara, što je u velikoj nesrazmeri sa iznosima koje austrougarski zarobljenici iz Rusije i Srbije od svoje rodbine zahtevaju, jer u njih iznos između 5 i 20 kruna varira. Ali i inače, pisma srpskih zarobljenika i njihovih srodnika ne pokazuje ni najmanje da je u Srbiji potišteno finansijalno stanje. Naprotiv, sve čini utisak, da je tamo opšte blagostanje. Pa i najsiromašnije žene pišu, da su novcem od opštine dobro snabdevene.

Iz prepiske se da razabrati, da srpska vlada tačno isplaćuje oficirske i činovničke prinadležnosti; da je žetva dobra bila; da je šljiva izvanredno dobro rodila; da ima u zemlji mnogo rogate marve, konja, ovaca, koza, svinja, i da su namirnice nečuveno jeftine. Svi ovi momenti dokazuju, da malaksalost te zemlje nije još nastupila, kako bi to po Austriju poželjno bilo.

Žarka ljubav prema otadžbini, koja je tom narodu urođena, njegova vera, njegov porodični život, njegovo prirodno i urođeno oštroumlje, čini ga opasnim neprijateljem.“

A. fon V. nije preterivao.

(Nastaviće se)