Zima i glad teži od robije

PREPISKA srpskih oficira i vojnika beše zaista vanredno uredno pisana. Retko, da je koji vojnik izostavio datum kada piše, i mesto gde se nalazi; a njihove adrese behu uvek tačne po opštini, srezu i okrugu označene. Rukopis je skoro svih Srbijanaca tipičan.

Zarobljenici su iz početka vanredno oprezno pisali, i strogo se držahu naredaba, koje su im u tom pogledu saopštene bile. Ipak su, često pokušavali, da „makar zavijeno“ saopšte pravo stanje u kom se nalaze. Tako pisahu na primer: „Meni je ovde tako dobro kao našim podoficirima u Požarevcu, samo je šteta što sam zarobljenik“.

„Osećam se kao Salija Jašarević iz Niša“.

„Ovamo je okolina nalik na okolinu Čika Bogosava, zvanog kneza, još je gora, a ne bolja“.

„Ja ovde živim kao serdar Mitić u Gurgusovačkom zamku“, ili

„Ovamo živim kao miš u tikvi“.

Sve se to može uzeti za šalu, ali njihov položaj beše u istini strašan. Oni behu zatvoreni u logoru ograđenom bodljikavim žicama bez ikakvog saobraćaja sa svetom. A u početku rata - kada se nigde nije pomišljalo na stotinu i stotinu hiljada ratnih zarobljenika - nije imala Austrija spremljene logore, te su srpski zarobljenici zimi 1914-1915. godine, naročito u Mauthauzenu (u Češkoj), prepatili, što niko na svetu nije patio.

A fon V. je bio izaslat od ratnog ministarstva krajem septembra 1915. godine u razne srpske zarobljeničke logore, da izvrši neku uhodarstvenu misiju među Srbima, pa je čak i ovaj čovek bio zapanjen od čuda, kad je slušao priče o patnjama tih ljudi. On veli, da je u Mauthauzenu pomrlo oko 8.000 ljudi, a od tih je valjda dve trećine živo pokopano. Ljudi behu ostavljeni bez nege, leka, odela, pokrivača, na cičoj zimi, te su se smrzavali, pa bi se i u đubre uvlačili, da izbegnu zimu i tamo bi ih drugi dan ukočene našli. „Flugdaecher“ su imali bez vrata, na zemlji moradoše spavati; bolest, zima i glad ih je nemilice tamanila. Za hranu su dobivali usoljene ribe. I onako kakvi su bili, bedni, izmrzli, bolesni, odsečenih ruku i nogu, tukli su ih još kundacima austro-madžarski stražari.

Prikupljena pisma srpskih i crnogorskih zarobljenika i interniraca daju dosta jasnu sliku o životu i patnjama u zarobljeničkim logorima.

M. S. iz Bolgogasonja piše 15. jula, 1915. u selo Smrdić, pošta Prokuplje:

„Dragi kume Marko, vi mene pišete kako moji drugovi dolaze na odsustvo i po selu se provode. Ali, dragi kume, zna se koji može u ropstvo pasti: koji se smrti ne boji i koji oće biti prvi na svakom jurišu; a oni, koji beže kao strine, i odstupaju bez naredbe, to su Brankovići, koji bi i Srbiju prodali. Dosta smo se muka namučili, trpeli gladni i žedni, i svakojakih muka podneli, ali opet to nije za naše, nego je za borce junake koji se slavno i hrabro bore protiv našeg neprijatelja. Pa i ako smo danas ovdi, dosta smo naših braća izginuli, glave zamenili i neprijateljske krvi napili... vaš Mladen“.

Pismo jednog internirca iz Crne Gore:

„Boldogasonj, 4. avgusta 1915.

Dragi tata, živijo! Danas me obuhvati roditeljska želja tako, da sam primoran opisati svoj nesretni slučaj kojeg sam doživijo u toku godine dana.

Poznato vi je o mom polasku za Ameriku, ali nijesam imao sreću tu da prijeđem u Ameriku. Došao sam do Trsta sa mnogo Crnogoraca i tu smo našli još više Crnogoraca, koji su odili iz Amerike i morali čekati 10 dana, da nijesmo mogli ni natrag, ni naprijed, a posle 10 dana svi smo se htjeli vratiti za Crnu Goru, pošto nijesmo mogli poći za Ameriku, i došli smo do Kotora, i tu su nas obustavili i vratili jopet za Trst i svijeh pozatvarali.

Dragi tata! Ovamo je bila velika bolest i mnogo je pomrlo Crnogoraca, a Srbijanaca ni broja se ne zna. U našem lageru od 12 hiljada umrlo je više od 5 hiljada, a u drugijem logorima umrlo je od 16 hiljada po 9 hiljada, pa po tome možete cijeniti kakva je bolest među nama bila. Ja sam bolovao 2 i po mjeseca od tifusa, ali da sam bijo sretan ne bih ni prebolijo.

Najiskreniji pozdrav od vašeg sina R. P., No 95., internir. Boldogasonj“.

Srpski kapetan V. K. piše u Solun:

„Gredig, 9. septembra 1915.

Sve sam mogao da mislim, da ću doživeti, ali da budem zarobljen, i to u ovako dugom ratu, to nikada mi nije padalo na um, mogu samo toliko da kažem, da veoma, veoma zavidim onima, koji su poginuli, te su bar završili sa mukama ovoga sveta. Pitate me da li sam bio u Salcburgu, mi slobode nemamo, ono što je svakom čoveku najmilije. Živimo u drvenim barakama, opkoljeni smo visokim plotom, čuvaju nas stražari. Blago mrtvima“.

Vojin M. zarobljenik u Ungvaru Mošon (Ugarska), piše Radomiru B. zarobljeniku u Estergom (Ugarska):

„26. decembra 1915.

„Nova nemam šta da pišem, sem toga što se nalazim u očajanju za našom nesretnom Srbijom“.

Srpski major S. Č. zarobljenik u Gredigu kod Salcburga piše u Negotin:

„Gredig, 3. januara 1916.

Milenko I. potporučnik iz Negotina, zarobljen, doteran ovamo, javio mi je, da je Katica umrla, i ja sam u to uveren, samo kad bi dobio kartu sa njenim šakopisom razuverio bi se. Nemate potrebe kriti od mene; svi smo pri kraju života, da se jedared smirimo, a naročito ja, da ne gledam očima strahote Srpskog Naroda, a na pose Srbije. Najsrećniji je moj Komandant Pukov. B. što je onog dana, kad sam ja zarobljen, poginuo i ne gleda više jad i čemer Srpskog Naroda i svoje porodice; ali moja je nepokolebljiva vera u Boga, da će u najkraćem vremenu sinuti sunce slobode Srpskom Narodu i ostatak neuništenog u miru, slavi i velikoj Srbiji živeti. Bog je s nama i ja mu se molim“.

Ministru unutr. Djela Cetinje, Montenegro, piše B. V. jurist. Taplanfa:

„8. januara 1916.

Dragi striko Savo. U ovdašnjoj komandi pročitan nam je danas jedan zvaničan akt. U njemu se govori, da je u borbi sa austrougarskom vojskom počinjeno od strane naših vojnika mnogo nedjela. Navodi se tamo da je na Vranovici nađeno nekoliko unakaženih lješina austrijskih vojnika iskopanih očiju, potpuno ogolenih, drugi opet da su na pola pokopani. Ako je, to je žalostan slučaj, da se to dogodilo krivnjom naše regularne vojske, koja se uvijek, kavalirski ponašala prema svakom neprijatelju! Akt dalje veli da će se, ponovi li se takav slučaj, i s nama ovde najstrožije postupati, a već se, kako sam akt spominje, osjetne represalije izvode nad našim državljanima u Boldogasonju. Čitavu ovu stvar nužno je u interesu državnog ugleda i u interesu naših ovamošnjih državljana ispitati i što prije sanirati. Blago“.

SRAMOTA I PONIŽENjE

JEDAN zarobljenik piše svom bratu podnaredniku, Drinske divizione konjice, 1. poziv, pri konjičkoj diviziji, Srbija:

„Boldogasonj, 24. juna 1915.

Mili i dragi Brate! Do sad ti se ne javi, smatrah za poniženje i sramotu gde se nalazim, ali šta da radim kad me vojnička sreća i sudba donela. Pozdravi naše hrabre konjanike, vitezove mile otadžbine“.

(Nastaviće se)