Zaboravili nas i Bog i ljudi

U GORNjE Toplice, okrug Valjevo, piše jedan zarobljenik iz Austrije:

„Ronov (Češka), 11. maja 1916.

Dragi i poštovani otac. Da sam zdrav, to nisam, jer sam do sada ćuto, nisam smeo da vam pišem, ali šta ću, moram, jer mi je gore, kad se nikom nemam požaliti ovamo. Mene samo groznica satre, pa ništa nemam da pijem, a onako za ranu nemam što da vam pišem, gde sam došo, dobro je. Ovo nije Srbija, već Austrija. Mene dođe te bi iz glasa kuko od ovog dobra. U Srbiji su robijaši uživali. Kako mi sada ovde živimo, to je za plakanje. Nikad nisam jeo, a da nisam pomislio za Srbijom kako je tamo. Bolje da sam pogino, nego što sam došo ovde. Sad zamisli kako je ovde“.

U Srbiju piše jedan zarobljenik:

„Mauthauzen, 19. avgusta 1916.

Draga Lalo! Još pre 15-20 dana ja sam dobio jednu tvoju kartu. One su tako retke kao bele vrane. Ja te više neću opominjati da pišeš. Kad ti sama ne uviđaš potrebu čestog pisanja, ja ti to još manje odavde mogu dokazati.

Potreba čestog pisanja neminovna je za čoveka, koji se nalazi u kafezu već 2 godine. Nas je ovamo i Bog zaboravio, pa zaboravite nas i vi tamo.

Ja mislim da nije zabranjeno da pišete otuda, a ako je to učinjeno, onda je to što drugo; onda znači, da zarobljenik prema svima propisima ‘Međunarodnog Ugovora’ - o ironijo - nije ništa drugo, do jedna bezvredeća stvar, koja živi samo za to, što je to volja nekoga da živi.

Ja više ne umem da mislim, jer sam za ove dve godine potpuno otupio za to. Živim - to je istina, pa ipak ne vidim da sam živ, jer pod ovim uslovima bio živ ili ne, sve je jedno. Hoću li živeti danas, sutra, prekosutra, ili ću zaklopiti oči odmah, sve je jedno za mene. Ja život prezirem onako isto, kao što prezirem vasionu, i Boga, toga dragoga Boga, kome je u račun, da uništi sve.

Pozdrav tebi, mojoj miloj dečici Jovi i Verici. Izljubi ih umesto mene i gledaj te mi pošalji slike i Verinu, Jovinu i Jelinu, ako ti je moguće.

Ljubi Vas sve Vaš M.“

U Kragujevac piše neki zarobljenik iz Heinrihsgrna 30/9. 1916:

„Dragi čiča Živko,

Evo me u određenom mestu gde stigoh. Češka zemlja do same nemačke granice!

Češka zemljo, puna li si jada

Kada nemaš toga lebnog blaga.

Lebac mali, a dugački dani

Teško onom, Živko, koga Švaba hrani.“

Iz Hernberga, Steiermark, pišu u opšt. Drenačka, srez Župski, okrug Kruševački, Aleksandrovac Župa, Srbija:

„Herrnberg, 7/. 1916.

„Imao bih Vam mlogo koje šta sad javiti ali znate kako je naše ime sada. Zato budite pametni kao što ste i razumite ovu kartu što piše. Ja vidim da je se sa južne strane mlogo naoblačilo i veliki oblaci i kroz koji čas oće velika kiša i oblaci, i oblaci otići na sever kad kiša prestane voda će poteknuti opet kuda je i tekla. Ja vidim da vi tamo slabije vidite da oće kiša i voda teći kuda bila ali ja vam kažem pričekajte malo vi i mi. Kad dobijete ovu kartu, odgovorite jeste li dobili i razumeli“.

Na adresu Crveni krst Srbija Ženeva (Švajcarska) stiglo je pismo:

„Heinrichsgrun 7/30. oktobra 1916.

„Ima dva meseca kako sam interniran u grupi od 400 ljudi i više. Nikakvog obzira nisu hteli voditi o mome položaju. Zatvoren sam sa ciganima, mangupima i seljacima i gonili su nas kao stoku. Ovde smo u logoru ograđenom žicama i stanujemo u barakama od 200 ljudi. Hrana nam je mizerna i niko od nas još nije ustao sit. Na 48 sati dobijamo vojničkog leba, koji je do skoro bio kukuruzan. Iz jutra dobijamo čorbu od pasulja, u podne čorbu od pasulja ili krompira ili šargarepe, a tako i u veče. To je u najpotpunijem čorba bez variva. Na jednog ne dođe po desetak graški pasulja, a mesto krompira dobijamo prljave oljuštine. Uvek je to posno bez ikakve masti a mesa dobijemo jednom nedeljno koliko zalogaj iz paprikaša. Nikome ne dadu u varoš izaći i ništa ne možemo nabaviti. Ko je god iole slabiji neće odavde glavu izneti.“

Jedan internirac piše u Kragujevac:

„Heinrichsgrun, 11. 24./3 1917.

„Vidim da se ovaj rat otegao u beskonačnost i ako budemo prinuđeni još jednu zimu ovde ostati, pola odnosno tri četvrtine pomrećemo ovde, inače smo već postali senke i svakog dana umiru po pet od gladi i zime“ (pisao je izvrnutim slogovima ovako: dnuje muzi vdeo statio...)

„Zivil Internierter“ A. Č. piše u Beograd:

„Aschach, 20./3. 1917.

„Teško je bilo zimus, ovde je mlogo pomrlo, osobito koji je bio bez novca, jer je ovde glad i skupoća ogromna.“

I pored svojih muka, zarobljenici su tešili one u zavičaju:

„Nagybrzsny, 15. 28./V. 1917.

Stojane, da vam odgovorim na dobivenu kartu. Ja sam hvala bogu živ i zdrav, a tako isto želim čuti i za vaše zdravlje. Javljaš mi za naši koji se javljaju iz Švajcarske; to je dobro, a što kažeš bog da prosti Srbiju, to nije istina tako, nego bog da prosti oni koji su izginuli za vreme rata na bojnu liniju, a Srbija će biti bolja i lepša no što je bila ranije samo s manje naroda, jer dok ona ne bude tako, dotle neće biti mira. To da znaš braco, da drukčije ne može biti, jer ovi su danas ostali kao u jednom toru i sa strane nikakav pomoć nemožu dobiti, kao god Turci na Jedrene, pa njih samo moramo još malo počekat, dok ih torba se isprazni, pa će se onda oni sami pridati, a po tom i sve će propasti, jer brale, velika je okolina okolo nji i zato ne brini što oni do sada mnogo unapredili, to je baš ništa jer ja sve o tome vidim šta oni još imaju, i sa kime kao i sa čime se bore. Odgovori na ovo, tvoj Stanisav“.

M. K. piše iz Galicije u selo Slatina, pošta Andrijevica, Crnagora:

„Turka na Striju, 8. jula 1917. po novom.

Dragi Vukmane i Stanisava, zdravo! Danas sam dobijo slobodan dan da vam se opširno javim sa ovim pismom, da vas upitam o vašem zdravlju i stanju, kako mi vi živite, i da bi vas upoznao sa moim zdravljem i stanjem. Istina, ja sam još zdravo i živ. Ali vrlo bedan, jadan, tužan, jednom reči, potpuno demoralisan, ne samo ja, već svi oni koi su sa mnom i okolo mene, pateći razne muke koje nije dosad nikaki narod patijo od kako istorije pamte. Dakle to nije da se pati samo jedno, glad ili druge slične tome stvari, već apsolutno sve ono što čovek ne može ni da zamisli. Mnogi su pali kao žertva od njihova Varvarizma. Ovo, i ovako postupanje sa jadnim Srbima, treba da nam služi kao lekcija, svakom Srbinu, naročito onom koi je bio u njihove varvarske kandže, naročito nama Crnogorcima koi nemamo zaštite“.

Iz Austrije u Srbiju:

„Aschach, 4. januara 1918.

Kajo, Evo me sedoh, možda poslednji put, da ti se javim i da ti čestitam 1918. godinu, da je u dobru životu i zdravlju dočekaš.

Kajo, do danas sam se borio, da ne idem na rad nigda. A danas evo dođe vreme da moram ići, i to za gdi? Daleko, u daleki svet, kod Turaka, u Carigrad. Izvadili su nas svi zanatlije, šustere, šnajdere i t. d. Pa i mene šeširdžiju, sigurno da pravim bulama šešire. A kad budem pošo, kao i kad budem stigao na mesto opredeljenja, javiću se, ako se, to jest može javiti. Zbogom“.

(Nastaviće se)