Velika čuda velikih varoši!

SRPSKI oficir piše ženi Spomenki dve karte i jasno je upozorava:

"Aschach a D. 7./VIII 1917.

Stamenka, Tvoje obadve karte u kojima potvrđuješ prijem moje fotografije primio sam. Hvala ti na primedbama.

Ali drugo nešto što u njima pišeš, ono me je jako ražljutilo. Ti o politici i sadašnjoj situaciji nemaš pojma, niti uopšte može ko tamo da ima, čitajući 'Beogradske novine'. Vas tamo to može samo da draži i ja tako jedino i mogu da ovo tvoje pisanje u današnjoj karti razumem. Ti veliš da gotovo voleš, što je ovakva sudbina postigla srpsku zemlju, i da je ona to sve zaslužila. Sramota! Je li to zato što nije na krmi državnoj bio Ribarac? Pročitaj ti istoriju Srbije".

U drugoj karti sledi nastavak:

"Nisu srpski narod upropastili radikali, niti će je upropastiti Austrijanci; već njega upropašćuju oni od koga si ti tako što mogla da čuješ. Neka znaju te vucibatine, da zvanična Srbija još postoji i to veća, moćnija i silnija nego što je bila pre rata. Politika se ne vodi na godinu i dve već na pedeset i stotinu unapred. Ne pišeš ti kartu robu austrijskom već zarobljenom ratnom kraljevsko srpskom rezervnom oficiru. I zbog toga nemoj više da me kompromituješ onakvim kartama u ovoj komandi.

Piši razumno. Ja znam da tebe boli srce; ali zato nije dovoljno imati samo srce već i pameti. Imaće vremena, tražićemo mi u svoje vreme sve krivce i teško onome kome je savest nemirna. Pozdrav, Bogoljub".

Srpski oficir piše u Srbiju:

"Grdig, 24-V. 1918.

Draga i mila moja, budi zdrava sa decom. Ovaj naš logor izgleda na republiku i u njemu se dešavaju razne novosti, nekad interesantne, a nekad žalosne. Ovdi ima 10 baraka u svakoj po 50 oficira, mi se svi i ne poznajemo. Često idemo jedan drugome u posetu da izmenimo misli. Baš danas otišo jedan potporučnik u vizitu kod jednog druga poručnika i na njegovo iznenađenje vidi u sobi kraj kreveta o duvaru fotografiju svoje žene. Upita druga, ko mu je ta osoba. Sledovao je odgovor: "Najdražesnija milosnica u životu s kojom se pri bivakovanju za vreme ovog rata upoznao". Svakom ovdi malo treba, pa da poludi, pa i ovaj je nesretnik podlegao paralizi mozga. Sad se po logoru čuje sa svih strana: U interesu zdravlja sklanjajte u sanduke sve fotografije sem svojih familija.

Neki dobijaju karte da su im se žene preudale. To je još i da se oprosti, ali ima i dva slučaja, da su dva gospodina t. j. njihove gospođe dobile sinove, mada su ovi u ropstvu već četiri godine. Nisam znao da se i po pismu može ostati u blagoslovenom stanju. Vratilo se srećno doba, zar ne? I Hristos je postao kad je sveti duh zadunuo Devu. Ali ne znam samo, da li je onaj sveti duh nosio švapsku uniformu.

U idućoj karti saopštiću ti jednu žalosniju stvar koja se desila u Nišu. Ovo se sve dešava u varošima. Velike varoši, pa velika i čuda. Mi iz sela, još smo srećni, jer do sada nema nijednog ovako žalosnog slučaja.

Sve pozdravlja, a tebe ljubi tvoj D."

Srpskom Crvenom krstu Ženeva:

"Boldogasszony, 10-I. 1918.

Poštovani gospodine Pero. Molim Vas da dostavite komiteju za zaštitu ratni zarobljenika u Bernu, da nas ovde mlogo u zatvorima tuču i muču, jer javno ne smedu od ovdašnjeg obrsta, jer je on i svi ovdašnji oficiri vrlo dobro pa nas branu prilično i za sve to oni ne znaju, a koji bi od nas Crnogoraca ili od Srba tužio, jao, teško njemu od njih, odma bi ga strpali u zatvor i mučili ga gorko i šibali bi ga po golom - sa korbačem i vezali ga grozno po pola dana veleći pak polkovnik te štrofao, a tu se najviše odlikuje cugsfirer u areštu, čije ime ja još ne znam, a svi ga drugi znadu, i neki kaplar na magacinu. Do sad su mloge u groblje oterali i kaplar Palatinski i feldvebel Simbar pa pljačkaše nas i ležu na milionima, pomagajte nam molimo vas, jao za nama do veka".

Srpski zarobljenik iz Nemošice u Češkoj piše srpskom zarobljeniku u Braunau (Češka):

"Nemošica, 26./IH. 1918.

"Pašo, ovamo novo ima. Baš juče bio u varoš, bio sam u berbernici. Tu imalo oficira i govore o Nemcu, da odstupa naglo. Pa baš kada sam pošo kući, srela su me dva lajtama i pitaju me odakle sam, a ja im kažem iz Kruševca, a oni me šljepkaju po ramenu i kažu, da ćemo brzo u Srbiju i Srbija bude velika Srbija, sada ona cveta i raste i pita me za čiču Peru di je, ja kažem u Francuskoj a oni kažu on bude nama kralj i mi budemo njegovi oficiri i Bosna bude vaša i to bude brzo i mene šljepkaju po ramenu; a to, Pašo, ako te lažem, ja ne otišo mojoj kući nikada, i dali mi 10 cigara; ovamo, znaš, kako oficiri vole Srbe".

Starešina cenzora srpske grupe predložio je 23. aprila 1915. ratnom ministarstvu da se srpskim zarobljenicima i internircima dozvoli neograničeno dopisivanje. Ovaj predlog obrazlaže time, da je on započeo jednu akciju, pomoću koje bi se iz srpske korespondencije dalo lako utvrditi razmeštenje srpske vojske u Srbiji. On poznaje psihu Srba. Od južnih Slovena, u njih je najjače razvijen kult porodičnog života. Njihova je "slabost", da teško podnose zarobljeništvo i odvojenost od familija, te žude za što češćim pismenim saobraćajem.

A. fon V. moli ministarstvo da se dozvoli Srbima da uzmognu neograničeno se dopisivati i da se ukine zabrana ćirilice.

Na taj način bi stvoren u krilu Crvenoga krsta jedan čitav sistem špijunaže pomoću prepiske ratnih zarobljenika. Srpska cenzorska grupa je u tom pogledu prednjačila, a docnije se usavršila na tom polju ruska i talijanska cenzurna grupa.

Sistem ove špijunaže sastojao se iz grupe za sortiranje, i imitiranje i dešifrovanje korespondencije ratnih zarobljenika.

Recimo, srbijanski vojnici stavljali su tačno svoju vojničku adresu kad bi pisali srpskim zarobljenicima u Austrougarskoj. Na pr. N. N., 1. četa, 2. bat. 20. puka, Pehčevo. Niška cenzura bi doduše promenila ime mesta, ali u najviše slučajeva tako površno i aljkavo, da se skoro uvek moglo čitati. Svaka ovakva adresa bi bila brižljivo pregledana i zabeležena, te je upravnik danomice odlazio u evidencbiro ratnog ministarstva, gde je o razmeštaju i položaju srbijanske vojske referisao na temelju ovih adresa.

(Nastaviće se)