Dušmani kupe žito i kazane

CRNOGORSKA dopisna karta sa poštanskim žigovima: „Plevlje 23. avgusta 1915.“ i „Smederevo 20. avgusta 1915.“ nosi adresu „Dušan Milović, 5. rota, Skobeljev, Rusija“.

„Plevlje, 4. avgusta 1915.

Dragi Dušane! Vrlo me je obradovala vijest, da si sretno dopao u ruske ruke kao i sam što sam se sretno kurtalisao iz švabskih pandži za vrijeme borbi oko Foče. Moji su doselili ovđe u Plevlje i tu se nastanili i mislim da će Pero ostati sve dotle dok se čitava Bosna ne oslobodi, a ja idem u Foču, jer su tamo Adžija i Naja te moram s Ljubicom radi njih. Prije mjesec dana bio sam u Čajniču, tetak, teta i Staka i tvoj sinčić su dobro i zdravo. Ako ti dođe ova karta do ruke, molim te odgovori mi, piši makar i sasvim kratko tvoje doživljaje. Pozdravlja te Pero, Ana i Ljubica, Todo Kočović“.

Vojniku zarobljeniku Milanu Šaliću, Rusija, grad Skopinu u zemskoj upravi, piše 24. septembra 1915. Leontije Đ. Rupić iz Srbije, pri štabu ohridskog odreda:

„Što se tiče našeg držanja, moje je mišljenje da će se pričati za Srbina dugo i dugo, i to ne samo za ovo vreme no i u buduće može biti da se nikad neće istorija ni zaboraviti o srpskom junaštvu i nije šala toliko godina radovati i stalno pobeđivati i to ne manjeg i slabijeg neprijatelja no svakad brojno mnogo većeg. Da ti je bilo samo jedno oko da vidiš kako smo Švabe pobeđivali i šta smo od njega čuda pravila. Da smo i mi od njega tako stradali, nas ne bi bilo nijednog borca, a nadamo se da ćemo slomiti svakog našeg neprijatelja i ako smo opasani sa sve četiri strane.

Primi mnogo iskrenih pozdrava ti i svi tvoji tamošnji Srbi drugovi od tvog novog prijatelja Leontija Đ. Rupića“.

Sa Krfa u Kruševac 11.

januara 1916:

„Juče popodne jedva se iskrcamo u varoš. Vojska sproću Krfa na morsko uzvišenje Vido, druga će partija biti rasturena takođe po ostrvu Krfu udaljeno od varoši. U Skadru smo bili od 2. decembra do 31. decembra, u San Đovani od 3. januara do 6. januara. Voja je iz Skadra otputovao za San Đovani 28. decembra sa đacima i profesorima. U Meduvi ga nađem i pođemo svi lađom zajedno za Brindizi, gde se iskrcaju svi đaci sa profesorima - a svi mi oficiri posle dva dana natrag, kao što rekoh, put Krfu krenemo. U San Đovani oko 11 sati noću pred sam polazak Austrijanci su bacili bombe 6 komada na nas, ali su sve 50 metara pale u blizini. Sreća!

Putem za Brindizi bojazan beše od sumarena i mine, ali nas je pratila jaka flota talijanska te smo srećno prošli. Pred Brindizijem se pojavio neprijateljski sumaren, ali ga je naša pratnja uz pripomoć hidroplana odjurila. Užas i trepet to beše. Svi smo se oladili na pučini morskoj. Sreća i Bog! U lađi je bio i mitropolit, ministar vojni, viši oficiri itd.“

Vladimiru M. Tatiću, zarobljeniku u Austriji, piše komšija Ljuba iz Srbije:

„Garevina, 8. septembra 1917. (p. ž. Kruševac, 24. septembra 1917.)

Ovamo je veliko davanje, veliki porez; kazane su nam pokupili; rakije nema i što je imalo i to je pokupljeno; kukuruz je slabo, jer je bila suša, a i njega kupe, i bilo žito i sve, naši se javljaju ispred naše vojske Ljuba, Radoje i drugi naši Garevci, a kod nas se javljaju komiti po našem i Rasinskom srezu“.

M. I. iz Niša piše jednom srpskom oficiru zarobljeniku u Gredigu:

„Sv. Nikola“ 1917.

Da poželim zdravlja i ustrajnosti u crnom i gorkom ropstvu. Šta mogu drugo da ti pišem, ništa lepo, ništa milo; puno gorčine, puno žalosti, puno ridanja i stenjanja. Stenjemo, jer nas stežu i pritiskaju bolovi, i fizički i duševni; plačemo, jer nam se sve uzima i oduzima, pa i ono što nam je nasušna potreba, kao namirnice, sudove bakarne, da nemaš ni da živiš niti da održavaš život.

Gorak je život bez svojih, bez slobode i bez namirnica. Kuća nam je do juna prošle godine bila zapečaćena, oduzeti ključevi. Sada nam traže porez 313,60 leva, a to je na svaki lev još po 0,30 para, oko 400 kr. Tražimo da nam oslobode rekvizice, njet - da povise kiriju - niht, a da platiš - ja, ili da ti se proda i ono malo što imaš. Eto ti slike našeg života. Na svakom koraku oslobodili nas vele - čega - pitaj ih. Mesa nema, masti 30 kr., šećera da rasladiš gorčinu života 10 kr i nema, krompira 3 d i nema, pasulja 5 i nema, zabranjeno prodavati, jaja danas 1-2 kr. komad, pekmez 20 kr. Ovih dana dobismo brašna 1kg, na glavu za 10-12 dana. Danas baš dobih 289 leva, taman toliko da dopunim, te da otkupimo kuću, kao što mnogi rade da otkupe glavu - život. Ovo kad pišem sva sam naduvena od plača, koji nikome ništa ne vredi, ali je krajnje pribežište duši“.

Upravnik „Kundšafter“-grupe pored svoje „akcije za pribavljanje srpskih vojničkih adresa“ išao je za još jednim ciljem, koji mu se sa stanovišta austrijskog patriotizma uzvišenim činio. Taj cilj je bio, da se iz srpske korespondencije što iscrpnije povade oni momenti, koji bi pružili dokaze za takozvane „veleizdajnike“ i „prebeglice“. To su bili oni austrougarski Srbi, koji su prebegli u Srbiju ili Rusiju, ili koji su tamo kao zarobljenici kakvu državnu ili vojničku službu primili.

Na „prebegličkom pitanju“ radio je sav policijski aparat cele bivše monarhije. Upravništvo centralnog cenzurnog odeljenja u Beču, dobijalo je od svih pokrajinskih vlada čitave spiskove onih „sumnjivih lica“ na koja je trebalo cenzore upozoriti, da korespondenciju tih lica rigoroznije pregledaju, zadrže i predlože.

Tako je, na primer iz Mostara došao spisak nekih 226 Hercegovaca, Bokelja i Bosanaca, koji su prilikom srbijansko-crnogorske ofanzive prema Sarajevu 1914. godine prebegli u Srbiju i Crnu Goru. I bosansko-hercegovačka vlada je izdala 13. aprila 1915. spisak onih lica, koji se u Švajcarskoj zadržavahu, te se upozoravahu vlasti naročito na mostarskog advokata Dušana Vasiljevića, zatim na tuzlanskog advokata Nikolu Stojanovića i na sarajevskog advokata, poručnika Milana Srškića, koji je u Kijevu, bio i tamo se sastao sa srpskim poslanikom Spalajkovićem.

Ovi spiskovi su toliko imena sadržavali, da je cenzoru skoro nemoguće bilo pregledati ta imena, a kamoli da svako pismo sravni sa spiskovima tih političkih sumnjivih lica. Zavisilo je dakle od revnosti i dobre volje cenzora da pazi ili ne pazi na ta imena“.

(Nastaviće se)