Dobri Bog pomaže Srbiji

PISMA su na početku rata letela iz Rusije za Srbiju i Crnu Goru.

Njegovom veličanstvu kralju Petru Prvom Serbija, Niš:

„Orlov gorod, 7. februara 1915.

Srdačan pozdrav iz Rusije.

Pozdravljam i molim prepokorno Vaše milostivo veličanstvo, da zamolite veliku Rusiju, braću našu, mi Srbi već molimo odavno, da nas puste braća naša Rusi k vama u pomoć u Srbiju. Mi želimo dragovoljci biti srbijanski. Mi zarobljenici Srbi, što smo se predali u Rusiju, nismo ćeli pucati na braću našu Ruse, pa stoga molim Vaše veličanstvo da zamolite braću našu Ruse, da nas skupe sve Srbe i da nas otpuste u Srbiju u pomoć, da mi udarimo na Arbanase. Nas Srba, vamo u Rusiji, ima oko tri hiljade. Mi bi vama napravili gvozdene nagrudnjake pa bi noću i danju išli na noževe.

Pravoslavni Srbin Milan Šalić“.

Mihailo Vojčić, zarobljenik u guberniji Tomsk, piše 15. maja 1915. u Nikšić:

„Otkako sam ja pošao od doma u neđelju na Svetoga Iliju, ja ne mogoh znati, imali iko živ tamo u nas. Ja sam bio u Beču, iz Beča sam pisma pisa, a odgovora nikad dobija nijesam. Onda su nas digli na Galiciju. Mišljeli su Austrijanci, da će brat brata strijeljati, ali to nikada nije bilo, niti će biti. Kad smo došli, odma smo se izdali braći Rusima“.

Zapis od 2. juna 1915.

Dušan Pupić, zarobljen u Buguruslanu (Samarska gub.) piše Đuriću, upravniku klanice u Beogradu:

„Svi mi Srbi koji smo tu, upravili smo molbu da nas puste vami u pomoć“.

Isti taj Pupić na jednoj drugoj karti, upravljenoj istom Đuriću, piše ovo: „Šaljem Vam moju sliku. Ako Bog da zdravlja, na skoro ćemo nas 500 Srba Vašoj državi u pomoć doći. Mi smo upravili molbu na ministarstvo da nas puste Vami u pomoć. Mi smo se svi sami predali Rusima“.

Zarobljenik Milovan Tanović, Rusija, selo Radivanka, Samarska, piše 28. juna 1915. na ovu adresu:

„Crveni krst, Srbija, jako molim Crveni krst da mi preporučite ovo moje pismo mojoj materi Joki Tanović iz Rogatice, iz opštine Brda, selo Kisici Srbija.

Draga Majko, ja sam zarobljen u Rusiju oko svetog Đurđa, pa sam se umjestio kod jednog težaka, pa radim, i ranim se, nemoj se ništa brinuti za me, ja sam zdravo fala Bogu. Amo sa mnom je još dvojica Bošnjaka u jednom selu, i više nema nikoga poznati od naše krajine. Primi pozdrav od svog sina Milovana nebrojeno puta i pozdravi brata Radovana i Sima i sestru Janju, i pozdravi svoju Maru. Pišite mi, je li mi sin živ. Pozdravi Katicu, Filipa i njegovu svu kućnu čeljad, i pozdravi kogod želi čuti za me i nas dvojicu Bošnjaka. Piši nam more li se molba napraviti da pređemo u Srbiju.

Draga Majko, čuo sam da mi je brat Jovo pogino, i rođak Pero, i Risto Kilić (ili Kisić). Pišite mi je li istina, ili nije. Pišite mi u kakvom ste stanju, kako živite, imate li od mala išta.

Sve pozdravljamo, sve što je naše gore list i svakog Srbina i srbskog sina koga je Srbkinja rodila, pa na bojno polje opremila, koji za krst krv proljeva i za narod srbski.

Zbogom pismo moje; putuj pismo moje dok ne nađeš ruke majke moje. Zbogom. Do viđenja“.

Na adresu: „Dr. Savo Janković, liječnik, Budva, Crna Gora, preko Cetinja“ piše:

„Kijev, 8. septembra 1915.

Ja sam ovde u Kijevu u štabu krijeposti, no za kratko vreme mislim, ako Bog dade, poći u Srbiju sa ostalom braćom, kojih imade preko deset hiljada, tvoj Branko Pecarski, knjižar“.

Đorđe Savin Grujić, zarobljeni Srbin, piše iz Rusije gazdi Dušanu Grujiću u Pružatovac, Mladenovac, Srbija:

„Dragi brate Dušane i Petre. Ja sam fala Bogu živ i zdrav, koje i vama svima želim.

Draga braćo, javljam vam još jednom da sam ja ovde u Rusiji u pljenu, to jest, da sam prebegao kao vojnik i predao se slovenskoj dobrotvorki. Ovde nas ima jako mnogo, koji su soglasni i koji smo se pisali da dođemo pod srbski barjak, i da pokajemo naše nevine žrtve, koje nam je ta naša stara grešnica Austrija nanela. Svaki dan očekujemo kada će jednom doći taj srećni čas našeg dolaska, bolje kazati odlaska u krajeve naših pradedova. Pozdrav od našeg brata od strica Đuke. Živela Srbija.“

Karta iz Rusije (p. ž. Kišinjev, Besarabija. 5. oktobra 1915.) beše upućena:

„Draginji ženi Milana Starčevića u selo Donji Mušić, opštine Donjotopličke, srez Kolubarski, okrug Valjevski

Mila sejo Drago, evo da ti se javim, da sam zdravo i živo, i vama želim dobro zdravlje svima. Sejo, ja sam bio u ropstvu u Madžarskoj 9 meseci, pa sam pobegao u Rumuniju. Mislio sam da će me Rumunija prevesti u Srbiju, ona ne da za Srbiju, već štaviše stave me u zatvor. Ja sam opet zatvor provalio i pobego u Rusiju, i sada sam u Rusiji. Vamo je dobro, jesti i piti jevtino. Sejo, mlogo sam se namučio begajući kroz Austriju 27 dana, bego sam ni leba nisam i očima vidio, već samo jeo sam žive kukuruze. Sad se nadam, skoro ću za Srbiju.

Sejo Drago, vaš je Adam umro u Aradu gradu, 16. januara 1915. godine.

Pozdrav od vašega brata

Vojislav Jolačića.

Kišinjevo, Rusija“.

Vladimir Čubrilo piše iz Rusije na adresu: „Anđa Čubrilo prebjegla obitelj sa djecom iz Višegrada, sada kod Radoja Jovanovića trgovca, Užice, Srbija.

Mila ženo i djeco! Hvala Bogu sam zdravo i sretno sam prešao u ruski logor i doprićen sam evo u Rusiju, u grad Kijev. Sa mnom i Veljko što je kod nas služio. Imade nas nekoliko hiljada Srba i svi molimo da nas kako pošalju u Srbiju da pomognemo svojoj braći, ako nam dopuste, s Božijom pomoći svi idemo tim srpskim herojima u njihovo kolo.“

Aleksa Guzina iz štaba generala Valička u Rusiji, piše 15. septembra 1915. u Ameriku:

„Ja se nalazim u zaštitnici Slavenstva i, velikoj carevini Rusiji. Molili smo da krenemo u Srbiju i obećali su nam da ćemo poći čim bude put slobodan“.

Timi Laliću, Okron-Ohajo, Nord-Amerika:

„Kozlov (Rusija) 1915.

Dragi zete Timo, sad je već 5 meseci kako sam zarobljen, i javljam ti da nikako neću ići kući. Ako bude da Srbija zauzme Banat, onda ću ići kući, ali ako ostane Austrijom, onda neću, onda mislim da dođem kod tebe. Ali ja mislim da mira neće biti, dok Srbija ne dobije šta ona hoće. Dobar je Bog, pa će Srbiji pomoći. U Austriji su pokupili sve od 17 do 55 godina, svi bez razlike, ko je bio soldat i ko nije bio. Kod kuće u Austriji nema ljudi, samo žene i deca. Ja sam bio 5 meseci u ubojnu liniju, i to celu zimu. Bio kod mašingevera, i mloge muke istrpio. Zato se treba Bogu moliti. I ti se moli Bogu da Bog pomogne našu Srbiju. Bog je dobar pa će je pomoći da zadobije naš Banat, pa ćeš doći kući u novu Srbiju. Ljubi te i pozdravlja Vitomir Milošević, gorod Kozlov, Tambovska gubernija“.

POD SVETOM ZASTAVOM

Trivunu Arežina, gor. Gremenčuge, Poltavska gub. Rusija:

„Odesa (16. juna 1916.)

Dragi Trivune! Živ i zdrav sam doputovao u Odesu i stupija pod našu svetu zastavu. Znaš, kad udari srpska muzika, od miline ne m(ož)eš slušati. Možeš da žališ što nijesi ovamo doša, ima ji od 50 godina i odazvali se svojoj dužnosti.

Tvoj Svetozar Skakić, Srpska družina, 4. polk. 1. bat. 1. četa“.

(Nastaviće se)