Dobrota ruskih oficira

DOGODILO se, doduše ne baš često, da su neki zarobljenici rodbini u Austrougarskoj saopštili svoju nameru o stupanju u redove srpskih dobrovoljaca. A ima i takvih slučajeva da su zarobljenici otvoreno hvalili prijem kojim su Rusi Srbe dočekali. Oni su sa oduševljenjem pisali o svojim utiscima, pa je sve to dolazilo u ruke „političkog referenta“, koji je imao zadatak, da ne izveštava državnu policiju o vladanju, mišljenju i osećanju zarobljenika srpske narodnosti u Rusiji.

Ovaj politički referent bio je jedan penzionisani visoki činovnik, koji je iz patriotizma besplatno vršio službu kod Crvenog krsta. On je bio na glasu kao dobar poznavalac srpske „psihe“, jer je 35 godina probavio u bosanskoj službi. On se trudio da bude nepristrasan i objektivan, ali je manu imao da nije dobro čitao ćirilicu i da nije baš poznavao srpski narod onako, kako je on to mislio i govorio o sebi. Na taj način su mnoga nevina pisma odlazila državnoj policiji, da nikad ne ugledaju adresata.

U jednom svom izveštaju, na primer, taj referent navodi da je u jednom pismu iz Niša upotrebljena tajna reč,’koka lana’ dok je međutim u originalu ćirilicom pisalo: „kako Lala?“

Stevan Radić, zarobljenik iz Rusije, piše svojoj ženi u Ugarsku.

„Elaboga, 21. aprila 14. maja 1915.

Vrlo dobro se osećam, kao da nisam u ropstvu. Rusi su zdravo dobar narod, oni nam ono njino najbolje daju što imaju: dobra su srca, kao svaki pravi slavenski narod. Onaj ruski prost vojnik tako ti je miran i pitom, on te ne bi uvredio ni za šta, jer se Boga boji. Kada ulaziš u ruski dom, tamo imade svetih slika više od suviše; a kad koji komšija ide na posetu, a on se pokloni onom budžaku, gde ima slike, pa se prvo prekrsti i pomoli Bogu, pa tek posle počinje razgovor.

Ruski oficir, to ti je inteligencija i dobrota, koju bolju ne možeš sebi ni predstaviti. Imao sam prilike u bolnicama biti, pa kakvi su ti to doktori, kao da svoje dete imade pred sobom, tako dobro postupa sa bolesnima našima. A da su bolesnici u madžarskoj nekoj bolnici, pa bogami, ne bi nijedan ostao u bolnici, jer bi ih doktor sviju izbacio“.

Ljuba Žebeljan, zarobljen u Tjumenu (Rusija), piše na adresu Makse Žebeljana u Arkad (Torontal, Banat):

„Pisana karta 18. septembra srpskog, i po nemački je 1. oktobra 1915. od vašeg sina Ljube. I ja ću da se javim Rusima da idemo da vojujemo, da svoju dedovinu branimo, jer su ta vremena došla. Moramo čuvati svoju veru i srpsku krv, jer svi su radi da unište Srbiju, ali ne dao Bog da propadne. Dok traje Rusije, neće Srbija propasti. Svi saveznici nju čuvaju, i svi Bosanci će da idu da vojuju na Bugarsku, na Avstriju, i na Tursku da sačuvamo Srbiju. Vi se ne bojte, ja ću da idem, jer je vreme došlo da se mora život dati za slobodu“.

Živojinu Atanackoviću, Pančevo, piše iz Rusije Radivoj Atanacković:

„25. januara 1916.

Dragi Roditelji i ostali. Ja živim potpuno dobro, jedino mi briga za vas, ne znam jeste l’ živi i zdravi. Dragi Roditelji, meni je teško pri pomisli da neću vidit više možda nikog svog, ali ja sam rešio i zakleo se, da moja noga neće stupiti u Austriju, pa ako da Bog da se vidimo to ćemo se viditi tu u slobodi, ili ću ja pre toga glavu izgubiti za slobodu. Ne ispuni li se ta želja i ta bedna zemlja propadne i srpsko se ime satre, to onda jedina nas sudba može sastaviti u zemlju preko mora, Ameriku. Nemojte se na me zato srditi. Sve ljubi i pozdravlja, vaš sin Radivoj“.

Nikoli Matiću, Farkašd, Torontalska županija, 15. juna 1916. od Laze iz Rusije:

„Sad pozdravljam oca i mater moju, i druga moga. Nisam volo da se zarobim, ali nije moglo biti drugačije. I Milan je Erski ranjen čim smo ušli u vatru, i Mita Vračan iz Perleza je pao. I ništa se ne brinite za mene, zašto sam želio, to mi Bog ispunio. I ja idem u Kijevo, samo ne znam oću li ga naći. I sad je bila tako jaka vatra, da ne mogu opisati. Hvala Bogu nijedna me nije okrznula, kad ujedared Rusi nama iza leđa, a mi onda nemamo kude.

Sad govoru da idemo u Kijevo, tamo se upisiva, ko je odakle. Tamo Srbe obaška, a Mađare obaška, a Švabe obaška, pa Švabe i Madžare u Sibiriju nosu, a Srbe nudu koji oće da ide u Srbiju da pomogne Srbiji. A koji neće taj ne mora, nego se radi i kopa. Za me se ne brinite ništa, samo me je za Radu briga, on je glupav kao i sva deca. Oni ludo propadnu, poplašu se, pa ne znaju ni sami, kuda da begaju, neće da se kriju nego onaj levo, onaj desno, dokle ga ne nađe kugla. U Kijevo su samo Srbi pravoslavni, a Vlasi, Mađari i Švabe u Sibiriju“.

Nikola Paić piše iz Rusije na dopisnoj karti srpskih ratnika 7. peš. puka, 2. Srp. dob. divizije, Simici Vučetićki, u Srednji Poloj, Perjasica, Hrvatska.

„U Orahovu, dana 30. maja 1917.

Draga Majko, ja sam vami piso više puta, a vi meni nikada, pak se čudim što je s vama, a dapače i znadem kako je vami, kako vas tamo u Austriji muče i sve vam otimlju štogod imate kod doma. Meni je ovamo jako dobro, ja sam u Srbskoj vojsci kao dobrovoljac. Moj atres: Nikola Paić, 2. četa, 1. batalion, 2. Srb. dobr. divizija, 7. pešadij. puk, Orehovo, Rusija.“

Posle pada Srbije i Crne Gore koncem 1915. godine, kada su Srbi rasterani na četiri strane sveta, od Murmanska do Soluna, od Londona do Vladivostoka, pa čak i od Amerike do Australije, dolazila je u bečku cenzuru pošta skoro iz svih zemalja sveta.

Srbijanski, a postepeno i ruski izvor tada su izgubili važnost, te je upravnik cenzorske grupe odmah početkom 1916. godine otišao „tajnom misijom“ u Švajcarsku, da preko Francuske konstatuje ostatke srpske vojske u Bizerti (Tunisu u Africi). On je docnije, početkom avgusta 1916. i u Beogradu organizovao cenzuru, koja je svu poštu civilnih osoba cenzurisala. Posle toga je stalno boravio u Feldkirhu na švajcarskoj granici, gde je cenzurisana sva srpska prepiska iz Austrougarske i okupirane Srbije i Crne Gore za inostranstvo, i obrnuto.

Bečka cenzura je tada cenzurisala samo onu poštu koju su ratni zarobljenici pisali ili koja je pisana njima. Taj materijal nije bio mnogo interesantan, jer su francuske, talijanske i veliko-britanske cenzure dosta dobro radile, a njihove pošte nisu bile onako skandalozno aljkave ili izdajnički zlonamerne kao ruska pošta.

A i Srbijanci su, izgleda, primetili veze sa austrijskom cenzurom, te su vešto organizovali svoja cenzurna mesta u Švajcarskoj i dobro su pripazili na rad ustanove ‘Humanitas’ austrijskog kapetana Gotharda Šulhofa i njegovih doušnika.

VAPAJ IZ SIBIRIJE

PETRU Spajiću, Stari Banovci, n. D. Srem: „Tjumen, 1. septembra 1915.

Dragi čika Pero, molim te da mi odgovoriš, kako je kod moje kuće. Piso sam deset puta, a nemam odgovora. Ovde se u Sibiriji govori da su Hrvati uz pomoć madžarske vlasti sve Srbe potukli, a koi su ostali, da su rasterani od kuća, da su deca pomrla od gladi. Ako su moji potučeni i nemam nikoga, ja kući neću.

Mita Mirilović, Sibirija, gorod Tjumen, vojnopleni lager“.

(Nastaviće se)