Glad sve reči progutala

U BEOGRAD, Mačvanska 18, piše Đorđe Plavjanić iz Marselja 29. januara 1916:

„Dragi roditelji,

Ja sam vam pisao dva pisma, jedno iz Đenove, a drugo iz Ventamilja (Italija). Sad sam u Marselju (Francuska). Posao sam dobio odma. Ovde je skupoća, a nagrada nije baš slavna. Ja imam 6 franaka dnevno, to je maksimalna nadnica za krojačkog radnika, a trošim dnevno minimum 4 franka, radno vreme malo manje nego u Srbiji, od 8-12, od 2-7 uveče, ali za neko vreme moraću da se pretrpim, da zašparam malo novaca, pa ću da idem za Englesku ili Argentinu, tamo su bolji uslovi za život...

Miloš je na jednom grčkom ostrvu sa jedinicom, kao što sam vam pisao, našli smo se u Peći (Crna Gora), išli smo zajedno do Skadra, i tu se kao braća rastali, ja otidem na jednu, a on na drugu stranu.

Ko god misli da je u Evropi bolje nego na Balkanu, izuzev ono što je bilo pod Turskom, taj se prevario. Niko od mene nije srećniji bio kad sam izvadio pasoš za Evropu. Tek sada ja cenim onaj život u Beogradu pre ovoga rata, tek sad vidim razliku između Srbije i Evrope.

Ja pišem ovo pismo i ko zna koliko ću ih napisati, ali sumnjam da će te ga dobiti, ja bi bio najsrećniji kad bi čuo ma i jednu reč o vama kako živite, a pismo kad bi dobio tu već ne bi bilo kraja radosti“.

Tomo Samardžija, zarobljenik, Caen (Calvados, France), 22. oktobra 1916, piše Vukašinu Rašno, Okučane, Slavonija:

„U ove dve godine ropstva prepatio sam mnogo zla, dobra nikada nisam vidio, već uvek zlo pa zlo. U Srbiji sam dosta patio, zatim je nastalo putovanje preko Albanije, putovanje što ga nisam vidio u svojemu životu. Zamisli tri meseca putovati, dva meseca svaki dan samo 500 grama hleba, a treći mesec ništa već trpi još veću glad. Tu se patilo svakako, jele se presne bundeve, od crknutih magaraca, mula, konja i čak od pasa jelo se meso samo da se ne umre od gladi. Pred novu godinu 1915. ukrcali smo se u talijanski parobrod i nakon 5 dana vožnje izašli smo na suvo, na talijansko ostrvo Asinara, između talijanskog ostrva Sardinija i francuskog ostrva Korzika. U početku harala je kolera, na stotine su umirali preko noći, još gore nego preko Albanije od gladi. Nakon pet meseci upućeni smo u Francusku“.

Marko Miletić, zarobljenik, u Francuskoj, piše svojoj ženi u selo kod Okučana, Slavonija:

„Le Mans, 29. oktobra 1916:

Draga Ano, pa to (pismo i novci) teško nas nađe, kad se mi prebijamo od nemila do nedraga kao sirote koje nemaju ni oca ni majke. Kud sam ja prošao i dosta moje braće, onuda ni tice ne prolazile, i žedni i gladni i goli i bosi, umirali i od gladi i studeni. Iz Srbije 80 dana putovali, nikad pod krovom ne noćili. Plaćali smo jednu proju u kojoj nije bilo više od kile brašna po deset i 12 kruna. Ko je imo novaca, nekako je i prolazio, ali koji nije, taj je jeo šipke i trnjine, još vadio žile od divlje mrkve iz zemlje. Po osam dana krušne mrve u usta metnuo nisam. Vazduh je bio u nama umro, da se govoriti nije moglo. Sjedili smo jedan kraj drugoga, radi bi se razgovarati, ali se ne može, niti možemo jedan drugoga razumeti. Klali tursku magarad po šumi, te prijesno meso odnijeli. Ali kako je bilo, fala Bogu prošlo je. Kad (bih) sve opisao kako je bilo, suza bi iz kamena potekla. Čestitam krsno ime, da Bog dao da vas sve zateče u zdravlju sveti Arhanđel“.

Vasa Dadaić, zarobljenik u Francuskoj, piše svojoj ženi Bosiljki u Baranju, Ugarska:

„Draga Bosiljka, i drugi sam list pročito na koga su me suze oblile, kako vam je teško i da nemate leba po nedelju dana, ne možete dobiti ni brašna. To možemo zafaliti Nemcu, da naš narod pati i gladuje. Tako smo i mi propali, jerbo da mogu, utopili bi nas u kašiki vode. Zafalićemo njima još i posle rata, jerbo oće da naš narod pati, a njegov narod da uživa. I to nam je teško da Nemac vlada u našoj državi, ko da mi nemamo našega kralja, koji nama zapoveda. Oće da nas sruši na svaki način. Kako Nemci grdno postupaju sa francuskim zarobljenicima, tako i oni s njima... Mi za to znamo, jerbo priča sav narod i novina piše o zverstvu nemačkom. Tebe i decu ljubim nebrojeno puta, vaš tata Vasa Dadaić“.

Miloš Martić, srpski učenik, Gisors, piše 27. maja 1917,srpskom poručniku Milutinu Martiću u Heinrichsgrun:

„Što se tiče mene, Gagule, i ostalih apsolutno ništa ne brini. Mi smo odlično u svakom pogledu. Sve, sve imamo i sve nam je potaman, ali Gagule, može li jedan savestan čovek biti miran kad ne zna ništa o onima u Srbiji?

Pozdravi gospodina Kujundžića. Reci mu da je gospodin Nedeljković dobro. On radi sa nama i trudi se da od nas stvori jak i siguran oslonac budućoj srpskoj carevini u kojoj će on moći s pravom da se odmori i ostavi svoje umorne kosti! Oh, kako je slatko biti u svojoj otadžbini pa i umreti u njoj, a kako je tek slatko krv svoju proliti i poginuti za nju!!! Da znaš samo kako ti se divim, i kako se ceo svet divi mladim srpskim herojima! Tvoj brat Miloš„.

Damjanu Stojčeviću, srpski vojnik, Telefonsko odeljenje, Vojna pošta broj 414, Položaj (Balkan), piše Milan Mašić iz Francuske:

„St. Nazaire 5/ 1917.

Dragi brate Damjane,

Evo ti se mogu javiti, da sam fala Bogu živ i zdrav koje tamo i tebi i svoj braći želimo, ja, tvoj pobratim Milan Mašić i Proko i Đoka Ančin i gospodin Mandić i sva ostala braća. Tako isto tebe molimo, da preporučiš pozdrav tamo našima svima poznatima i nepoznatoj braći Srbije. Vrlo sam se obradovao kada sam čuo za tebe i ostalu braću tamo na bojnom polju; da Bog da i sreća junačka, da se oslobodimo tuđih ruku. Tvoju kartu sam primio dana 20. septembra 17. godine, pa ti odmah vraćam odgovor. Što nas pozivaš i hrabriš, da i mi tamo k tebi dođemo, mi bi rado došli, ali ne znamo uvjeta. (Nastavlja druga ruka).

Dragi Damjane! Evo oću, da ti se i ja javim nakon tako dugog rastanka našeg. Jako mi je milo bilo čuti za tebe, kada si živ i zdrav. Znam, da ne žališ, što si učinio. Znam, da ima dosta vojske, ali štogod više tim bolje. Molim te, propitaj se, da li primadu u dobrovoljce. Meni su naručili neki nanovo.

Samo da dade Bog, da se popravi prilika malo bolje. Mi smo svi pripravni za tamo, da pomožemo ono što možemo.

Dragi Damjane! Možeš misliti koliko nam je žalosti dala neprilika u Rusiji, ali ipak nismo nikada nadu izgubili. U jednu ruku može biti, da je bolje što je onako bilo, što će svakako i biti. Svi veliki narodi su naši prijatelji, onda je i Bog naš prijatelj. Pravda mora pobjediti. Vilimova vojska uzmiče, a i više će uzmicati.

Dragi Damjane, pitaj za gospodina pukovnika Radu Ristića od artiljerije, pa mi pošalji adresu njegovu, ili ga pozdravi.

Pozdravlja te puno tvoj iskreni P. Mandić“.

(Nastaviće se)