Majko, i ovo će da prođe!

IZ Italije u Beč otpremljeno je pismo adresirano Dragomiru Ivankoviću, selo Bošnjani, Rača (Kragujevačka), Srbija:

„Bastija (Korzika), 15. februara 1916.

Draga majko,

Zdravo sam, što i Vama želim. Majko, ja sam pušten iz Vojske, privremeno nesposoban do oktobra. Išao sam sa ocem do Skadra i na Božić kod Bude u San Đovani di Medua, pa sam bio u Marselju i vratio se u Bastiju varoš.

Majko, ja ću da učim školu ovdi.

Majko, otac i Bude su otišli za Krf ostrvo.

Majko, kad dobiješ ovo pismo, javi mi za Vecu, njega sam se mnogo uželio, i za Miku, ako znaš što, on je zarobljen 18. okt. 1915. god. na Planinici, 2 sata od Zaječara. Za njega najviše brinem, jer ne znam tačno da je zarobljen, nestalo ga je jedne noći pri odstupanju.

Majko, tražio sam Milorada, a njega nema, i on je zarobljen kod Prištine, Bugari ili Austrijanci.

Majko, svakog dana plačem, oplakujem sudbinu moje braće, i oca, i familije.

Ja sam poneo veš i novac Miki, a njega nema, ja tako spremim i Miloradu, i novac da mu dam, a njega nema. Tada sam plakao, pa odem kod Bude u San Đovani, pa dam stvari, a ja odem na obalu Jadranskog mora, pa se na steni, baš na Sv. Stevana isplačem. Posle toga vidim Vecinog komandira i on priča da ga nema u četi, a ja znam, ali mi se čini neverica. Gde god čujem za kombinovanu diviziju, ja bežim od nje da je ne vidim, i kad neko počne pričati o njoj, srce me boli. Doduše, za Vecu se nadam, a za Miku nadam se još, ali sumnjam.

Majko, ovo slušaj: nemoj očajavati, svemu ima kraja, i ovo će se svršiti. Čuvaj zdravlje da mi koji budemo živi kad se sastanemo da zajedno žalost tugujemo“.

Milivoj Ivanković vojniku Stevanu Daničiću, 9. puk, pukovsko mitraljesko odelenje, Makedonija:

„Lion, Francuska 22. oktobra 1917.

Dragi sine Daničiću, ovamo je sve po starom, samo se jugoslovenstvo većma razmahalo pa plavi oko sebe sve austrofile kao reka kad nabuja, ovde sada niko drugačije ne misli izuzev nekoliko figura koje već poznaješ.

Dragi Daničiću, i mi slabo dobivamo pisma, od kuće skoro nikako, i kada koji dobije, to se ne zna koji od koga žalosniju sliku dobiva“.

Nikola Veljin, ratni zarobljenik u Italiji, piše 16. avgusta iz Livorna Nikoli Dejanoviću u Niš:

„Primi ujače iskren pozdrav od tvog nećaka Nikole Veljina iz Mokrina, Sešinog sina najstarijeg. Pozdravljam te ujače, tebe i tvoga sina Ignjata i od Boga želim zdravlje, ali ne taku sreću kao što smo mi u Ugarskoj živili, osobito Srbi, ovijeh 3 do 4 godine od Balkanskog rata. Ovde se svaki dan misli kad i kako će se kući ići, a ja samo kažem mojim drugovima, ja više ne idem u Ugarsku. Od kako sam čuo prvi put za Srbiju odma me je želja minula pa evo i danas, a sad valjda će dati Gospod Bog pa ćemo se viditi i sastati. Ali ja ne mislim ujače dalje ići, nego samo do srpski slova da dođem i tu ostajem, valjda ću i ja imati u Srbiji mesta da živim“.

Rade Bjelica, ratni zarobljenik u Italiji, piše Milanu Pejoviću, u Buenos Aires:

„Dragi rođače Mićo, Živio i zdravo bio daj Bože sa svom braćom Srbima. Moi Mićo, moraš Bogu zahvaliti kad se si trefio tamo da nijesi u prokletoj Austriji, da ne gledaš jade što kurva Austrija radi od nas Srba. U nas u Bosni i Hercegovini je objesila hiljade naše braće Srba, sve najbolje ljude, srpske popove, učitelje, doktore i sve naučenjake. U jednom kotaru, Trebinjskom je objesila 90 ljudi, onda možeš već znati koliko je objesila u cijeloj Bosni i Hercegovini, Srijemu i Banatu. Teško smo mi Srbi postradali, u zatvoru ih ima preko 20 hiljada ljudi, žena i djece i devojaka.

Pa brate, nas Srbe vojnike doćera u frontu da je branimo, da bijemo našu braću Ruse, Srbe, Talijane, Francuze, koji se bore za pravu; ali brate, kakva ja kurva Austrija, nas, njezine podanike Srbe povješala, ljude, žene i decu, kuće nam popalila, i još oće da je branimo. Vidiš brate kako je bezobrazna, ali Srbi bježe, čim dođu do fronta, i ja sam pobjego sa još dvojicom. Evo, ovđe nas ima dosta Srba bjegunaca, a svi smo dragovoljci da idemo u Srbiju, u rat protiv Austrije.

Živio Četvorni sporazum, Rusija, Italija, Francija i njihovi svi saveznici. Dolje Austrija i Germani i Bulgari i Turko“.

Nikola Medan piše 18. marta 1917. iz Đenove, Italija, Novici Bulatu u Solun:

„Dragi moj prijatelju, pišete mi da ćemo se videti u Solunu i to s njih više. Mi smo pravili molbu nekoliko puta, pa ništa nema. Nego, ja vas molim, da mi budete sa desne strane, ako ste mogućni, jerbo nas imade dosta braće koji žele s braćom trpeti zlo i dobro, jerbo je bolje s braćom umreti, negoli s neprijateljem živeti. Ima nas hiljadama, koji jedva čekamo tim putem da pođemo, za kojim nas naša želja vuče kao što i vas jest. Vi ste sreću imali, pa ste tamo dospjeli“.

Na adresu: Krsta Ljubinković, Hotel „Željeznica“, Solun, piše Negovan Kovačević iz Italije:

„Dragi brate i prijatelju, slučajno dobih Vašu adresu iz koje sam razumeo, da znate za mog brata Stevu, i druga dva brata, Ljubu Boškovića i Kuzmana Radaka, pa nas je jako obradovalo kad smo posle tri godine čuli za njih. Zato Vas molimo, ako je moguće, a Vi im podajte ovo pismo.

Dragi brate Stevo, i braćo Ljubo i Kuzmane. Uteko sam puno dve godine ovamo i pravio puno molbi, da dođemo tamo, ali nikad odgovora. Zato vas molimo, da vi javite na Srpsko ministarstvo kako sam ja nastrado, da su mi ubili dva rođena brata, Đoku i Radu, pa mi je jako žao ako ne mogu svoju braću osvetiti. Ostalo je devet dece od njih, pa nam se danas smeju Švabe i Madžari kako su nam postreljali braću, i sestre silovali, kuće palili, i sve nam dobro pootimali. I, Ljubo brate, tvoju su kuću zapalili. Ja vam ne mogu sve javiti kako je u našem mestu. Mnogi su još u našem selu streljani, osim moje braće, njih čertnaest.

Sad ostajte zdravi, i daj Bože, da se ubrzo sastanemo.Pozdrav od Save Jovičića i brata Nege“.

(Nastaviće se)