Bog da poživi ruskog cara

MIŠO Zec, piše 22. juna 1915. iz Amerike, Nikoli Milinoviću, vojnom zarobljeniku u Ašhabad, Srednja Azija, Rusija:

„Dragi Nikola brate,

Evo dobi malo vremena da ti mogu javiti, da sam živ i zdravo, koje i vama želim dobro. Vrlo mi je milo, kada sam čuo, da si pao u ruke Velike Majke Rusije koja nas sviju zaštićuje od dušmanina.

Dragi Nikola, piši mi u kom si mjestu pao u ruke Velike Majke Rusije, i kako je bilo. Ti nam sve piši, volio bi znati.

Dragi Nikola, ja dobijam pismo od kuće. Tamo je sve crno i žalosno. Što je Srba u Bosni, sve je Švabo pozatvaro kako se rat zaratio. Koje se dijete rodilo i danas je nekršteno. Pop, koji nije obješen, taj je metnut u aps. Brate, ako nas ne oslobodi Velika Rusija i mala Srbija, mi se gdje vratiti nemamo, jerbo nama u Bosni više povratka nema. Ni do sada nama u Bosni dobro bilo nije, a osobito sada, kada su nas Nijemci prozvali izdajnicima.

Tako je brate sve što ti pišem, i još gore se Austrija prokleta ponaša sa našim narodom u Bosni. Mnogo su braća iz Bosne prebjegla u Srbiju, pa se bore u srpskim redovima.

Brate, ako se danas ne oslobodimo, više nikada nećemo, jerbo je cijeli svijet usto protiv Švabe i Turaka“.

Steva Bacanov, piše 5. septembra 1915. iz Dejtona, Ohajo (Severna Amerika), Miti Bacanovu, ruskom zarobljeniku u Kalugi:

„Dragi brate Mišo!

Hvala Bogu da si srećnim slučajem zarobljen. Mi se svi Slaveni radujemo i Boga molimo da Nemci izgube, a da Bog mili dade da Rusi dobiju, barem ne bi ćićali jezika, a možda bi nam pravicu blažu Rusi dali nego Švabe koji su nam toliki porez nametnuli, da nam ga nije mogao sav godišnji dohodak sa polja i marve isplatiti. Teško je da se svakodnevno po ovoj tuđoj domovini patimo, a Švabe i Madžari su se širili dosad po našem domu, ali vidi Bog, pak neće dati da se uništi pravedna slavenska rasa.

Zbogom brate. Živio mi brate i silna Velika Rusija, tvoj brat Steva“.

Mita Vukan, piše iz Amerike u Rusiju jednom zarobljeniku:

„I mi ovamo štogod nas ima Srbalja, mi svi molimo Boga da budemo pod ruskom carevinom“.

Boži Gubiću zarobljeniku u Taškentu piše 23. marta 1916. Pane Rokić iz Pitsburga:

„Bogu vala samo kad si živ i kad si zarobljen u toj svetoj zemlji“. Na kraju pisma dodaje ćirilicom:

„Bog da živi Ruskog Cara Zemlje Gospodara“.

Đorđu Mučibabiću stiže pismo iz Čikaga, 23. januara 1917:

„Dragi prijatelju Đorđe!

Meni je jako milo čuti za tvoje zdravlje i kad je Gospod Bog sačuvo tvoju glavu u životu, da još jednom stigneš svojom nogom i slavnom srpskom vojskom na srpsku svetu zemlju. Ah, to je moja velika radost u srcu i duši mojoj. Slava srpskoj hrabroj vojsci, čast i slava našim velikim saveznicima, Bog je s nama, sile su s nama, pravda je sa svima njima, te se uzdamo u Boga, da će se i naše srpske žrtve pravilno osloboditi i osuditi, u zdravlju Njegovog veličanstva kralja Petra i njegovih velikodostojnika koji s njime mudro i pametno vode borbu i politiku u ovim sudbonosnim momentima za našu buduću slavnu i Veliku Srbiju.

Dragi Đorđe, što mi pišeš za Ameriku i njene poslove, rada ima dosta i nadnice su povišene, ali su pored toga i životne namirnice povišene, da radnik jedva može da se rani i odeva, i to, ako radi svaki dan. Ja još ne radim ništa. Sava A. Jakšić, Čikago“.

Po jednom izveštaju upravnika hrvatske cenzurne grupe za period od 20. avgusta 1915. do 10. oktobra 1915, sadržinu hrvatskih pisama činile su ponajviše privredne nevolje. Upravnik misli da se ova pojava može pripisivati siromaštvu naroda nastanjenog u južnim krajevima i rđavim komunikacijama. Pisci iz tih krajeva svakodnevno iznose svoje tužbe o njihovim neutešnim prilikama.

Drastični opisi u pismima kao „sve su nam oduzeli“, ili „mi ćemo na skoro umreti od gladi“ itd. ponavljahu se stereotipno. Ima i čestih saopštenja o epidemijama, kao na primer o tifusu u Primorju, o koleri u Slavoniji, naročito u Sremu. A iz Hrvatske se tuže vrlo često da im se zakonite potpore uskraćuju. Česta su i pisma patriotskog sadržaja, što je - po mišljenju upravnika hrvatske grupe - dokaz lojalnosti Hrvata dinastiji.

Žalosna je pak korespondencija koja je dolazila od Hrvata iz zapadne Ugarske. Kako upravnik veli - to su dokumenti za kulturnu istoriju. Politička apatija i kulturna inferiornost tih pisama daje nam sliku o prilikama u kojima je taj deo Hrvata našao svoju žalosnu sadašnjicu.

Po jednom drugom izveštaju od 20. decembra 1915, kada su udružene austrougarsko-nemačko-bugarsko-turske vojske potisnule srpsku vojsku na Solunski front, izveštava upravnik hrvatske cenzurne grupe, da je novembra meseca 1915. oko 220 karata stiglo iz Bugarske, u kojima Hrvati svojim oslobodiocima nazivaju „bugarsku braću“. S druge strane, na srpskim državnim dopisnicama uz štampane reči „Kraljevina Srbija“, kao šale radi dopisivali su „je propala“.

Svi ostali izveštaji hrvatske grupe bili su sastavljeni u istom tonu, i tek bolje upućeni je mogao zapaziti da se krije što je trebalo sakriti. To su bile one vesti iz Rusije i Srbije, iz kojih se videlo da i među Hrvatima ima takozvanih prebeglica. Jer, često su stizali dopisi u kojima pojedinci denunciraju svoje sunarodnike Hrvate koji stupaju u redove južnoslovenskih dobrovoljaca. Isto tako je bilo dosta jasnih dokaza, da je nacionalno svesniji deo Hrvata svom energijom radio na tome da se i Hrvati u većim masama pridruže ideji ujedinjenja.

Većina je, ipak, pisala bezbojno, bez oduševljenja za koju ideju. Ona je pokazala kroz svoja pisma, da je u svom jezgru zaostala daleko u srednjem veku sa molitvicama, sa Isusovim i Gospinim imenom na usnama, bez pravoga nacionalnog osećaja slavnih Svačićevih Hrvata.

Kraj