Samo Ranković znao istinu

PREMA Neškovićevim kazivanjima u Beogradu su postojala dva štaba. "S jedne strane ja sa partijskom organizacijom, a s druge strane svi ostali kvislinzi, četnici i belogardejci. Posebno opasan protivnik bila je kvislinška Specijalna policija sa svojim antikomunističkim odeljenjem koje je vodio Božidar Bećarević. U njihovim štabovima ja sam imao svoje ljude, koji su me obaveštavali o njihovim namerama prema nama. Direktno sam držao vezu sa Jankom Jankovićem, šefom kartoteke Specijalne policije sa kojim sam se lično sastajao kod njegove tetke Bose Đorđević ili je Brana Perović kod nje odlazila po informacije ali se nije sa njim sastajala.

Janko je bio brat od ujaka Nemanje Markovića i još pre rata se povezao sa KPJ i učinio joj ogromne usluge. Da ne bi čekali dok kod njega u kartoteku stignu saslušanja uhapšenih komunista, dogovorio se sa agentom koji je dežurao na ulaznim vratima, nekim Dumitrovom, da ga obavesti ko je doveden u Specijalnu policiju. Već oko podne Janko me je obaveštavao ko je uhapšen, tako da sam mogao po podne da obavestim sekretara MK da preduzme zaštitne mere. Pored Janka, imali smo u Gestapou Tomu Devalda, folksdojčera, koji je održavao vezu sa Lisjakom, a kod belogardejaca Vladu Mirkovića."

Sa Neškovićem sam neplanirano pričao o ratnom ali i o posleratnom njegovom rukovođenju KPJ u Srbiji. Između ostalog, pitao sam ga zašto su ga skinuli sa vlasti, da li zato što se zalagao da se u perspektivi moraju regulisati odnosi sa Sovjetskim Savezom bez obzira na trenutni sukob i da li je i zašto bio protiv Amerikanaca.

"Nisam otvoreno iznosio pomenute stavove ali postojale su sumnje koje nisu uspeli da dokažu ni formirana komisija ni svedoci koji su pozivani da svedoče protiv mene. Znalo se da će Boris Kidrič umreti, a Hrvati i Slovenci su se plašili da bih ja mogao da dođem da vodim privredu. To su bili osnovni motivi za moje udaljavanje sa vlasti. Ranković mi je saopštio da treba da nastavim lekarsku profesiju iako to nisam želeo u trenutku kad mi je saopšteno."

Došli smo i do priče o Momi Markoviću: "Moma je bio neaktivan sve do pred kraj 1942. krijući se po selima oko Požarevca. Sedeo je u nekoj rupi i pravio decu. Zato ga CK i ne pominje kao člana PK krajem 1941. ali sam ga ja i dalje smatrao članom PK. On je u ilegali živeo sa Verom Miletić i iz te veze rodilo im se dete Mirjana 1942. godine. Kad je Vera uhapšena početkom oktobra 1943. Moma je hitno tražio da se izvrši zamena sa nekim od neprijateljskih zarobljenika ali to je bilo neostvarivo. Momina je ideja da se brigade iz Srbije upute u Bosnu. On je to tražio od Vrhovnog štaba krajem 1943. da bi mene izvukao iz Srbije, da bih po njegovoj zamisli bio kritikovan ili eventualno smenjen zbog navodno pogrešnog rada u Srbiji. On je bio intrigant i bolesno ambiciozan".

Za Rankovića kaže da je bio sposoban, energičan i uporan da nešto sprovede bez obzira na žrtve. "Bio je i krut što se vidi iz njegovih pisama iz 1941. godine. Jeste li primetili razliku između njegovih i mojih pisama u tom periodu? Beskrajno odan Partiji ali neko je u onoj situaciji šezdesetih godina morao da pojede govna, jer se bilo jako zagovnalo. On nije izmislio Goli otok ali je dobro vodio kadrovsku politiku. Bio sam sa njim u dobrim odnosima sve do mog slučaja. Uostalom, Ranković mi je bio kum i pomirili smo se i viđali kad je izgubio vlast.

To što neko tvrdi da sam se maskirao kad sam izlazio na ulicu u Beogradu do jeseni 1943. je apsurd. Za mene je Specijalna policija mislila da sam streljan u Kragujevcu i zato sam se tako dugo mogao održati u Beogradu da me ne otkriju. Tek posle pada Buhe u ruke policije saznalo se u policiji da se iza ilegalnog imena Mihailo skriva Nešković. To je policija saznala kad sam već bio u južnoj Srbiji. Po Beogradu sam se kretao bez ikakvog maskiranja noseći pištolj na leđima, dok ostalim članovima PK nisam dao da se kreću po beogradskim ulicama da ne bi pali u ruke policiji".

Nešković nastavlja da objašnjava:

"Kad su članovi Politbiroa CK KPJ odlučili da izađu iz Beograda na slobodnu teritoriju u zapadnoj Srbiji na sastanku polovinom septembra 1941. kome su prisustvovali Tito, Ranković, Ivo Lola Ribar i Ivan Milutinović, odlučeno je da Ranković pređe u CK, a da ja postanem sekretar PK i član CK, da Miloš Matijević Mrša i Vukica Mitrović budu članovi PK i da umesto Matijevića sekretar MK za Beograd bude Đuro Strugar.

Ne postoje dva PK 1941, jedan u Užicu, a drugi u Beogradu. U Užice sam poslao Canu i Ljubinku Milosavljević. Prema tome, PK je ostao u Beogradu i nije to bio nikakav punkt kako želi da ga predstavi Moma Marković. Što se tiče pisma od 19. oktobra koje je Tito uputio meni i Cani da PK izađe na slobodnu teritoriju, to pismo nije nikada stiglo do mene, jer je kurir koji ga je nosio verovatno pao u ruke neprijatelja.

Međutim, sačuvana je kopija i to mi je predočeno prilikom razgovora pred komisijom koja je formirana da reši moj slučaj 1952. godine. Tražeći način kako da me ukloni iz Partije, komisija je njim htela da pokaže kako ja tobož još od 1941. nisam hteo da izvršavam direktive CK nego sam radio na svoju ruku. To je jedino što su našli da mi zamere u toku rata. Nije tačno da je došlo do određenih neslaganja u Politbirou CK KPJ 1952. godine. Samo jedan čovek zna (Ranković) zašto su me udaljili sa vlasti. Ja čekam šta će on da kaže, jer sam sa njim imao taj odlučujući razgovor. U to vreme ja sam bio član Politbiroa CK, generalni sekretar Narodnog fronta i predsednik Kontrolne komisije. Postepeno su me izolovali, jer me nisu pozivali na neke sednice Politbiroa.

Za to vreme obaveštajna služba je pokušala da prikupi kompromitujuću dokumentaciju o meni, koje nije bilo, kao da članovi Politbiroa nisu znali ko sam ja, nego je služba trebalo da ih obavesti. Onda je došlo do oklevanja šta sa mnom uraditi. Najpre su me kandidovali za delegata za Šesti kongres KPJ na Čukarici pa sam skinut sa liste i nisam prisustvovao kongresu".

BRADONjA KAO VOJVODA

POSTAVIO sam Bradonju krajem 1942. za komandanta Glavnog štaba NOP odreda Srbije. Međutim, on je pokušao da samostalno donosi odluke što se nije uklapalo u naš način odlučivanja pa sam o njemu pisao CK da je ispoljavao vojvodske crte i zbog toga sam ga 1943. smenio i postavio za komandanta Šumadijske brigade, a na njegovo mesto za vršioca komandanta Glavnog štaba odredio sam Peru Stambolića.



(Nastaviće se)