Zla sreća žitelja Prnjavora

NA ulazu u selo Petkovicu čeka nas kmet Pantelija Marić, nastavlja beleženje Arčibald Rajs. U njegovoj opštini pobijeno je 56 osoba, 3 su ranjene, a 26 je odveo neprijatelj. Žrtve su naročito starci i sasvim mladi dečaci. Opština, kao i škola, izgorele su. Neprijateljski vojnici su nosili sa sobom male lonce čijom su sadržinom prskali kuće i palili ih šibicom. Odmah je sve bilo u plamenu...

Pođimo sa ovog mesta očajanja. Jutrošnja gusta magla digla se i mi prolazimo ravnicom koja izgleda kao jedna lepa jesenja slika. Ali, to je tužna slika, na kojoj se ne vidi nijedan seljak da obrađuje plodnu zemlju, iako se top jutros ne čuje. Evo Ribara, koje je samo jedna duga ulica sa kućama sa obe strane puta i sa voćnjacima koji se duže u beskraj. Svuda pustoš: 30 zapaljenih kuća i 200 ambara. Pobijeno je 58 osoba, a tri-četiri ranjeno bajonetima ili iz pušaka.

Naš cilj za ovaj dan bio je Prnjavor, mesto gde divljaštvo ordija Franca Josifa nije više poznavalo granica. Naša kola, kupana lepim jesenskim suncem koje produžava da sija, pored svega tog što se čovečanstvo guši u pokolju, dovode nas za kratko vreme u ovo veliko bogato selo koje je brojalo 2.400 stanovnika. Bilans onoga što su učinili Austro-Mađari u ovom selu, više je nego strašan. Sudite po ovome: 109 osoba je odvedeno u Lešnicu i ubijeno u ovom mestu. Iskasapljeno je ili spaljeno 199 stanovnika, 37 odvedeno u Bosnu i od tada niko od njih nije dao glasa o sebi. Bez imanja, koja su izgorela, ostalo je 179 porodica.

Austrijanci su došli 30. jula i odmah okupili sve ljude u selu. Ako bi našli vojnu objavu kod nekog stanovnika ili da neko ima jedan puščani metak, odmah bi ga streljali. Oni koji su bili u poljima i nisu došli na poziv Švaba, bili su puškarani - 26 ljudi poginulo je na ovaj način. Invalidi iz dva prošla rata koji su pokazali svoja uverenja, isto tako su pobijeni. Četvrtog avgusta, na povratku sa Cera, Austro-Mađari su bili napadnuti od srpske konjice koja im je otela tri topa. Posle povlačenja naših, neprijatelj je onda sve masakrirao. Imao je spisak članova Narodne odbrane i sve ih je streljao.

U školi je bilo zatvoreno 17 starih osoba i one su bile žive spaljene. Vlada Praisavić ima kuću pored crkve gde je Crkvena mala. On je primio u svoju kuću jednog teško ranjenog srpskog konjanika. Kad su došle Švabe, Praisović je pobegao misleći da će oni poštedeti njegovog ranjenika. Kad se vratio, našao je ovog siromaška vezanog i karbonizovanog u krevetu, ispod koga su divljaci naložili vatru. U kući Mirka Žikića bilo je osam ranjenika. Od njih su zverovi spalili četvoricu, a ostale pobili.

Starci, žene i deca, njih oko 100, bili su izvedeni pred kuću Milana Milutinovića, pobijeni najpre na razne načine i onda bačeni u kuću u plamenu. U ovom zlosrećnom Prnjavoru, ne vidi se ništa drugo sem izgorelih kuća i zajedničkih grobova gde počivaju izobličeni ostaci svih ovih ljudi, staraca, žena i dece, žrtava bestijalnog besa „kulturtregera“.

Nemoguće je provesti noć u Prnjavoru. Treba da pođemo u Čokešinu... I tu je neprijateljska soldateska pobila 32 osobe. Isti slučaj je i u Ivan Selu, kuda smo pošli posle toga. Tuda su prošli četnici vojvode Vuka i savetovali stanovništvu da beži, ali seljaku je tako teško da se otrgne od svoje zemlje, i na kraju krajeva, austrougarski vojnik je takođe ljudsko biće i, kao takvo, ne može učiniti zla bez razloga jednom drugom bezopasnom i mirnom biću. Mnogi su dakle ostali. Oni su se kasnije pokajali zbog svog poverenja. Austrougarski „kulturtregeri“ ostavili su u ovom selu samo grobove, zapaljene kuće i silovane žene.

Lešnica! I tu su se zbili grozni prizori za koje pošten čovek jedva može da veruje da su istiniti. Bilo je streljano 109 stanovnika iz Prnjavora, 11 u Lešnici pobijeno, a 5 u Jadranskoj Lešnici obešeno. Kuće su bile zapaljene, a selo opljačkano.

Pored stanice je velika zajednička raka od 20 metara dužine, 3 metra širine i 2 metra dubine. U ovoj raci pokopano je 109 prnjavorskih mučenika. Jovan Maletić, starac od 60 godina koji je prisustvovao sa 40 drugih stanovnika iz Lešnice kao talac ovom pokolju, priča nam:

Kad su Švabe dovele 109 prnjavorskih stanovnika, njihovi vojnici su već bili iskopali grob. Povezali su ih zajedno užadima i okružili grupu bodljikavom žicom. Onda su vojnici stali na železnički nasip, na nekih 15 metara od žrtava, i opalili jedan plotun. Cela grupa se skotrljala u raku, a drugi vojnici su je zatrpavali zemljom, ne tražeći da provere da li su svi mrtvi ili ih ima samo ranjenih. Izvesno je da mnogi nisu bili smrtno pogođeni, ali njih su drugi povukli sa sobom u grob. Oni su živi sahranjeni!

Za vreme ovog streljanja, dovedena je jedna druga grupa zarobljenika, u kojoj je bilo mnogo žena, i kad su oni bili streljani, dželati su primorali ovaj jadni svet da viče: „Živeo car Franc Josif!“ Evo Loznice gde nema više nikoga sem jednog policijskog komesara koji ima junačko srce, i jednog kmeta koji neće da napusti svoju varoš i dvadesetak vojnika koji nalaze da je večno bombardovanje potpuno dosadno. Bože moj, koliko je oštećena ova varošica!

Svakog dana, vojnici Njegovog bečkog veličanstva, pošto su je opljačkali od vrha do dna prilikom svog prolaska, bombarduju otvorenu varošicu naročito sa fugasnim granatama koje svuda izazivaju požar. I tu su Vandali pobili nevine stanovnike i odveli 160 talaca. Pod uslovom da im se dade 30.000 kruna, oni su obećali da ne uzimaju taoce, ali kad im je novac bio u džepu, oni su ipak pokupili taoce za čiju sudbinu se ne zna. Dok šetam opustošenim ulicama, svakih deset minuta, pada po jedna granata u varoš.

(Nastaviće se)