Devojka u pepelu senika

SELjAK Vitus zimi je ustajao obično oko pet sati da nahrani stoku, njegova žena pola sata ranije. Ujutru, 26. januara 1930. godine, Vitus je osetio da ga bude. Još sanjiv, čuo je krik žene: „Gori naš senik!“ Skočio je iz postelje i otvorio prozor. Očekivao je da će videti veliki plamen, ali u seniku je još samo dogorevala vatra i više ništa se nije moglo spasti. Senik je bio osiguran ali je njega, kao seljaka, pogodio gubitak slame.

Dok se oblačio, Vitas je u razgovoru sa ženom pokušavao da utvrdi kako je požar izbio usred zime. Kada su se primakli mestu požara, u pepelu je još ponegde tinjao žar i prema noćnom nebu vukli su se stubovi dima. Gospođa Vitus je prva primetila leš. Ležao je u delu bivšeg centralnog prolaza u seniku. Noge su bile nagorele, telo potpuno ugljenisano.

Užas se smenjivao s pitanjima. Ko je bio taj čovek? Kako je dospeo u senik? Da li je sam upalio vatru i izgoreo? Zašto nije pobegao kroz otvorena vrata kada je požar buknuo?

Vitus je seo na bicikl i obavestio seoskog žandarma, ovaj policiju, a zatim je pošao s Vitusom na mesto požara. Odmah je pokušao da prekrije leš talasastim limom da bi se onemogućilo njegovo dalje ugljenisanje. U blizini leša ležala je polusagorela knjiga „Debet i kredit“.

Sledećeg jutra kriminalistički organi i dva lekara izvršili su obdukciju na licu mesta. Oni nisu mogli da objasne uzrok smrti, ali su po karličnim kostima ustanovili da je u pitanju žena. Ostatak zametka svedočio je da je bila u četvrtom mesecu trudnoće, a stanje zuba omogućilo da se pretpostavi da je bila još mlada.

Lekari su pretpostavili da se radi o nesrećnom slučaju i odlučili su da se telo sahrani.

Javni tužilac je posumnjao u ovaj zaključak. Smatrao je da je žena svakog momenta mogla da iskoči iz zapaljenog senika kroz otvorena vrata. Bila je noseća i u takvim slučajevima potrebna je detaljna istraga, jer iz prakse je poznato da kod neutvrđenog uzroka smrti trudnice treba razmišljati o zločinu.

U tu svrhu tužilac je predložio Institutu za sudsku medicinu u Kilu da ponovi sudsko-medicinsko veštačenje. Telo je bilo ekshumirano 25. februara, a obdukciju je vršio doktor Bemer sa svojim asistentom. Pre toga je doktor Bemer za analizu izdvojio četiri komada tkanine koja je bila prilepljena uz leš: komadić materijala od vezenog pamuka, odrezak od trikoa, verovatno donjeg veša, ostatak svilene tkanine i komad tkanine od vune.

Obdukcija je utvrdila da je leš bio veoma ugljenisan. Noge nisu nađene, a od ruku samo ostaci. Trbušna duplja i grudi su izgoreli, unutrašnji organi ugljenisani i smežurani. Čak su i mekši delovi lobanje bili ugljenisani. Zubi delom uništeni. Kod pregleda vratnih delova, Bemer je primetio da je na levoj strani vrata, gde se nalazi dugi vratni mišić svetlocrvene boje, bila vidljiva tamnocrvena mrlja, a u levom vratnom mišiću veliki podliv krvi koji je duboko zašao u mišićno tkivo.

Doktor Bemer je najviše nade polagao u prepariranje čeljusti. Gornja čeljust je izgledala nepovređena u odnosu na donju čeljust koja je bila veoma izdrobljena.

Nekoliko detalja moglo je biti važno za identifikaciju: dva plombirana zuba, jedan zub u zlatnoj kruni i jedan veštački koji se održavao na nesagoreloj kaučukovoj pločici.

Doktor Bemer je sastavio sledeći uvodni zaključak:

Radi se o lešu žene stare približno 20-25 godina.

Postoje mogućnosti da se leš identifikuje po nalasku pregledane odeće i zuba.

Može da se pretpostavi sa dovoljnom verovatnoćom da je za vreme požara već bila mrtva.

Rezultati obdukcije i mikroskopski pregledi organa svedoče o nasilnoj smrti.

Rezultati mikroskopskog istraživanja sa dosta sigurnosti omogućavaju pretpostavku da je poginula usmrćena putem zatvaranja disajnih puteva, odnosno davljenjem.

U to vreme, policija je primila obaveštenje o nestanku člana jedne porodice. Majka 27-godišnje Erne Majnhart saopštila je policiji da se njena kćer spremala da 15. januara otputuje u Holandiju svome vereniku, ali da tamo nije stigla. Opis se podudarao sa ženom koja je pronađena izgorela u požaru. Uz to, zubni lekar kod koga se Erna ranije lečila potvrdio je da je iščezla imala dva plombirana zuba i jedan veštački ugrađen na kaučukovoj ploči. Zubni lekar je identifikovao poginulu prema pločici na zubima.

Tokom istrage, u stanu pokojne u ormaru za odela nađena su dva pisma koja je pisao izvesni Peter Mergel. On je bio oženjen. Saslušali su ga i priznao je da je imao prisne odnose sa Ernom. Kada mu je javila da dolazi njen verenik iz Holandije, da se oženi njom, sa Ernom je prekinuo intimne odnose.

Konačno, Mergel je prestao da poriče svoju krivicu i ispričao šta se stvarno dogodilo:

„Saznao sam od Erne da je trudna i zahtevala je da nešto preduzmem, kako njen verenik ne bi bilo šta primetio. Pokušao sam da obezbedim da abortira, no nisam našao nikoga ko bi taj posao obavio. Erna je bila očajna, bojala se da će je verenik napustiti. Zbog svađe s roditeljima nije više želela da ostane u svojoj kući. Tada sam se i ja uspaničio. Više od svega sam se bojao da će naši odnosi izaći u javnost i da mogu da izgubim svoju ženu i zaposlenje. Tako smo nas dvoje odlučili da zajedno nestanemo iz života.

Ja sam obezbedio dva užeta. Pošli smo peške kroz sela dok nismo naišli na onaj senik. Odlučili smo da se obesimo i u istom momentu zapalimo senik. Verovali smo da nas posle svega niko neće prepoznati i govoriti bilo šta loše o nama. Neko vreme smo sedeli u slami i konačno našli prikladno mesto. Ugledao sam poprečnu gredu i na njoj samo jedan gvozdeni klin. Na njega sam namestio omču za Ernu, a za sebe našao mesto nedaleko. Stavio sam glavu u omču i potpalio šibicom slamu. Erna je videla vatru i verovatno primila to kao signal da je došlo vreme. Čuo sam tako užasne krike da više nisam imao hrabrosti da izvršim svoju nameru. Skinuo sam uže s grede, podigao kofer u kome su se nalazile moje i Ernine stvari i pobegao.

Izdaleka sam gledao kako je požar bivao sve veći i veći. Zatim sam otišao do najbliže železničke stanice i odatle otputovao kući. Moja žena se iznenadila videvši me s koferom i ženskim stvarima u njemu. Kazao sam da sam kupio kofer od jednog starinara. Zatim je žena prekrojila Ernin kaput i počela da ga nosi.“

Mergel je ponovio istu priču i na sudskom procesu. Sud mu nije poverovao, već ga je proglasio krivim za ubistvo.

Bio je osuđen na kaznu smrti vešanjem i kazna je izvršena.

(Nastaviće se)