Gospođa Kemel u tri paketa

ČOVEČIJA noga bila je zavijena u peškir, na kome je bio ušiven monogram: „B. St. 9“. Pronađena je ujutru 14. marta 1950. godine, nedaleko od železničke stanice Lajpcig-Lejtš, a policajci su je dostavili u institut sudske medicine radi identifikacije.

Doktor Valtari je već u početku utvrdio da se radilo o ženskoj nozi. Stopalo je bilo malo, odgovaralo je otprilike cipeli broj 35. Tragova sušenja i truljenja još nije bilo. Noga je bila potpuno bez krvi, koža na krajevima preseka delimično glatka, a ponegde slična zupčastim resama. Mišići su imali ravne rascvetane krajeve. Zaključeno je da je za odvajanje noge od tela bio potreban oštar predmet, nož ili sekira.

Pošto su krajevi mekih delova na obrubljenom završetku kosti bili beskrvni, noga je mogla da se odvoji od tela samo smrću žene. Odvajanje je usledilo neko vreme posle smrti, nikako pre jednog ili dva dana od nastanka smrti.

Uveče istog dana, u reci Elster, pronađen je ploveći zavezani paket. U njemu se nalazio gornji deo ženinog leša, bez glave i ruku. Ovaj nalaz je pomogao doktor Valtariju da dođe do novih podataka za identifikaciju.

Tačno određivanje starosti pokazalo se mogućim po gornjim okrajcima ramene kosti. Po dimenziji kanala koštane srži, sastavu epifiznih linija i strukture koštanih otvora, doktor Valtari je utvrdio da je ubijena stara oko trideset godina. Srasline pleure ukazivale su na zapaljive procese u grudnom košu. U traheji i njenim ograncima doktor Valtari je otkrio krv. Pluća su takođe imala karakteristična žarišta udisanja krvi. To je davalo više svetla za utvrđivanje vrste smrti.

Pošto su stručnjaci utvrdili da nije reč o prirodnoj smrti, s velikom verovatnoćom se moglo pretpostaviti da je u pitanju ubistvo s naknadnim komadanjem tela. Uzeta krv iz tela imala je istu grupu kao i ona uzeta iz noge; krajevi kožnih nastavaka i ostali tragovi na površini mesta odvajanja na torzu i nozi takođe su se uskladili. Doktor Valtari bio je uveren da je sve pripadalo jednoj osobi.

Način komadanja trupa bio je neprofesionalno izveden. Zločinac nije imao nikakvo znanje iz anatomije. Dve nedelje docnije pronađeni su delovi ženskog trupa, opet u zavezanom paketu, na vodeničarskoj brani u Štamelnu kraj Lajpciga. Doktor Valtari je konstatovao da su se nađena noga i odsečeni desni deo trupa po linijama podele potpuno podudarali. Svi drugi znaci takođe su bili slični: struktura rezova, tehnika komadanja, krvna grupa, svetla boja kose.

Policija je pozvala stanovništvo da pomogne u istrazi zločina. U vitrinu jedne od robnih kuća stavljen je peškir u kome je bila nađena noga i delovi donjeg veša. Posle nekoliko dana policiji se javio stariji muškarac. Njemu se činio poznat peškir s monogramom „B. St. 9“. Njegova kćer, gospođa Kemel, imala je takav peškir.

Policija je pošla tim tragom. Ispostavilo se da je 34-godišnja gospođa Kemel već nekoliko nedelja iščezla. Njen muž je tvrdio da je otišla od njega, a kuda - on ne zna. Pokazao je i njeno oproštajno pismo.

Krivična policija je 12. aprila 1950. godine kod Kemelovih izvršila detaljan pretres. U spavaćoj sobi pronašli su mnogo sumnjivih tragova. Zid iznad kreveta bio je opran. Na zidu i krevetu, pre svega kod uzglavlja, pod lupom su primećene crvenomrke kapljaste mrlje. Ramovi i daske su takođe imali ovakve mrlje kao i abažur noćne lampe kraj ženine postelje...

U sanduku za pepeo koji se nalazio pored kuhinjske peći ležala su četiri odlomka kostiju. Doktor Valtari je 13. aprila dobio za ispitivanje: kofer, roletnu, kuhinjski nož, abažur, peškir, sekiru, četiri koštana odlomka i papuče, koje je nestala nosila u poslednje vreme i na kojima je, kako se pretpostavilo, bila ljudska krv.

Prilikom ispitivanja predmeta Valtari je utvrdio da je kofer bio opran, ali je, i pored toga, na njemu pronađeno nekoliko sivorozikastih mrlja, nesumnjivo ljudske krvi. Drvena sekira je bila još sveže ostrugana. Na njenom sečivu bili su primetni tragovi turpije. Na spoju između drvenog dela i metala nalazili su se tragovi krvi. Krvave mrlje na okviru kreveta, roletni, abažuru i peškiru su takođe bili ljudskog porekla. Nađeni ostaci kostiju u sanduku za pepeo bili su ostaci životinja. Tako se sumnje da su delovi trupa spaljeni nisu potvrdile.

Damska papuča broj 35 tačno je odgovarala nozi koja je čuvana u institutu. Uhapšeni Kemel je 21. aprila pod pritiskom nepobitnih dokaza rešio da prizna. On je izjavio da je 13. marta, dan pre nego što je nađena noga, ubio svoju ženu. Dok je ona spavala u postelji, udario je sekirom po glavi, a zatim je nožem i sekirom raskomadao, upakovao pojedine delove tela i na biciklu odvezao na periferiju Lajpciga. Desnu nogu je privezao za prtljažnik, ali na putu nije primetio da mu je ona ispala kraj železničke stanice. Do detalja je opisao na kojim mestima je bacao pakete u vodu.

Dan posle Kemelovog hapšenja, u đubrištu restorana „Šrebergarten“ nađen je paket u kome se nalazila leva potkolenica ubijene gospođe Kemel.

Godinu dana posle počinjenog zločina, u dimnjaku je pronađena lobanja pokojnice. Povrede na lobanji su odgovarale izjavama i priznanjima ubice. Eksperti su utvrdili da je Kemel ubistvo izvršio sekirom. Sud u Lajpcigu je 7. maja 1951. godine osudio Kemela na smrtnu kaznu.

U predavanjima koje drži studentima medicine doktor Valtari ističe ovaj slučaj kao klasičan obrazac za identifikaciju i rekonstrukciju izvršenog zločina.

Koje su sve oblasti sudsko-medicinske prakse bile dotaknute u ovom slučaju. Pre svega, prvobitni pregled leša, utvrđivanje vremena nastupanja smrti i obdukcija. Lekar sudske medicine utvrđuje uzrok, sumnjajući na nasilnu smrt, prosuđuje o kakvim se povredama na lešu radi, donosi zaključak o zločincu i o primenjenom oružju, kojim je zločin izvršen. Vrši identifikaciju ubijenog, utvrđuje starost, visinu, pol i osobene oznake. On isleđuje biološke tragove i određuje krvnu grupu nastradalog. Učestvuje u pregledu mesta događaja, pomaže da se utvrdi način izvršenja zločina i daje odgovor na glavno pitanje sudske medicine: šta se dogodilo - ubistvo s predumišljajem, samoubistvo, nesrećan slučaj ili iznenadna nenasilna smrt?

Doktor Valtari je svoje predavanje zaključio sledećim rečima: „Zašto sam vam tako detaljno ispričao o ovom slučaju? Da biste vi videli, da mrtvi ne ćute. Samo treba znati tačno tumačiti tragove koje oni ostavljaju“.

(Nastaviće se)