Lekar prva žrtva sabotaže

DOKTOR Hans Vitig radio je kao hirurg u jednoj od oblasnih bolnica u Ercgebirgu. Na posao je stupio 1. januara 1955. godine. Otvoreno govoreći, ovde se on osećao izvanredno. Privlačna okolina, prijatna i mirna radna atmosfera, dobri odnosi sa šefom, uz sve to i ljubav s Gerdom - sve je bilo tako da se oseća domaćinski posle više godina lomatanja u ratu.

Sve mu je išlo od ruke zaslugom Gerde, 26-godišnje medicinske sestre sa odeljenja bolnice u kojoj radi. Njena ljubav ulivala je nadu da će on ostati i da će tu biti njegov dom. Ali, posle samo pola godine rada njega je obuzeo prigušen i nejasan osećaj neodlučnosti i nesigurnosti koji ga nikako ne pušta. U prvi mah je mislio da je u pitanju depresija, koja napada svakog osećajnog čoveka. Kada je detaljno analizirao svoje osećaje shvatio je da je to u stvari bilo gubljenje samopouzdanja, mira i sopstvenog dostojanstva. Morao je sam sebi da prizna da to nije ništa drugo sem strah.

Kada kod bilo kog hirurga tokom nekoliko nedelja umru troje tek operisanih bolesnika, nastaje šok koji se pojačava sa svakim novim slučajem. Nije pomagalo ni to što je šef pri obdukciji lično potvrđivao da je operacija izvedena po svim pravilima i da kao specijalista nije učinio nikakvu grešku. „To ništa ne menja, troje umrlih je troje umrlih i sve se to dogodilo meni, ali ja ne znam zašto, a ni šef takođe. Takva konstatacija je gora nego da sam stvarno učinio kakav propust“.

Bilo je pola sedam kada je zazvonio telefon. Čuo je Gerdin glas, govorila je skoro šapućući: „Hans, dođi što možeš pre na kliniku!“

„Šta se još dogodilo?“, pitao je on u besmislenoj nadi da nije ništa neugodno.

„Noćas je umro Veber! Jutros Maršalak. Dođi brže, molim te!“

Pre tri dana on je operisao Vebera i Maršalaka. Delimična resekcija želuca kod Vebera i operacija žučnog mehura kod Maršalaka. Operacije su prošle lako. Istina, juče, u drugoj polovini dana, opšte stanje oba pacijenta se pogoršalo. Kod obojice je počeo proliv i povraćanje, a objašnjenja za to nije bilo.

Jedan te isti simptom kod pet ljudi! To nije mogla da bude slučajnost! On kao specijalista nije dozvolio nikakvu grešku. To uopšte nije njegova krivica, mislio je.

Još ništa nije mogao da kaže određeno, ali o svemu je imao jasnu sliku, pred njim se odvijao film o događajima u kojima nije učestvovao. Brzo se obukao, seo u automobil i odvezao u bolnicu.

U kabinetu ga je čekala Gerda Milner. Ona je stajala nasred sobe, s rukama na grudima, njena graciozna figura je izgledala kao skamenjena, lice bledo. Sada je i ona bila obuzeta strahom. Bio je to strah za muškarca koga voli.

„Ne boj se, Gerda. Potpuno sam uveren, ovde nije moja krivica. To je sabotaža“, govorio joj je skoro radosno.

Tražeći u svom stolu broj telefona šefa koji je bio na odmoru, pričao je Gerdi o svojim zaključcima. Sada će on stupiti u telefonsku vezu s glavnim lekarom, on će se vratiti s odmora, jer se ovde radi o krivičnoj odgovornosti. Šef lično mora da organizuje istragu. Ako se odmah ne preduzme nešto umreće još više bolesnika.

U prisustvu tužioca Šurihta, starijeg poručnika Birnbauma iz odeljenja „K“ i glavnog lekara, doktora Fridersa, doktor Valtari i njegov kolega doktor Moskopf izvršili su obdukciju tela Vebera i Maršalaka. Kod obojice je konstatovan manji otok jetre i bubrega i umeren otok mozga, a kod Maršalaka i znaci početne upale pluća koja nije mogla da izazove smrt. Promene u srčanim mišićima kod obojice pojačali su sumnju na teško trovanje. Ova sumnja uz činjenicu da je u celom crevnom traktu nađen zelenkasti tečni izmet postala je skoro uverljiva.

Doktor Valtari je uzeo neophodne organe na toksikološku analizu i brzo je stigla potvrda da je reč o trovanju arsenom. Glavni lekar, doktor Friders, setio se da su nedavno kod tri preminula pacijenta primećeni slični znaci oboljenja.

„Zar isti?“, upitao je Birnbaum. „Pa vi ste lično vršili obdukciju umrlih, gospodine doktore. Kako da niste posumnjali na trovanje?“, upitao je doktor Friders.

„Ovi simptomi mogu da ukazuju na mnogobrojna oboljenja“, štitio je Valtari svoga kolegu. „Konačan rezultat može da se utvrdi samo posle obdukcije i hemijske analize.“

„No, doktor Friders je izvršio obdukciju troje umrlih!“, ponavlja Birnbaum pomalo zbunjeno i bespomoćno.

„To je bila samo delimična obdukcija koja se izvodila u oblasti operativnog polja“, objasnio je Friders. „Mi smo se tada uverili da doktor Vitig tokom operativnog zahvata ništa nije propustio, tj. operaciju je izvršio uspešno. Posle svega, ja sam s velikom sigurnošću isključio bilo kakvu omašku kao uzročnika smrti.“

„Glavni lekar Friders tvrdio je da su se kod tri umrla pacijenta primećivali isti simptomi kao i kod Vebera i Maršalaka. Potvrđuje li ova činjenica pretpostavku da su ova tri pacijenta otrovana takođe arsenom“, pitao je Birnbaum.

„Ja sam već nešto kazao o tome“, odgovorio je doktor Valtari, „simptomi su mogli da ukažu na mnogobrojne uzroke“.

„Doktor Vitig je smatrao da se radilo o sabotaži“, dodao je glavni lekar. „Šta vi mislite o tome?“

Birnbaum i tužilac Šuriht su se pogledali. Šuriht je odlučio da o tome ne govori. Birnbaum je kazao: „Mi ne želimo da odbacimo ovu sumnju. Ali istraga tek započinje i mi moramo da uzmemo u obzir da je operacije kod svih pet pacijenata vršio isti lekar.“

„Znači li to“, zabrinuto je pitao glavni lekar, „da vi sumnjate u doktora Vitiga?“

Stariji poručnik Birnbaum tog momenta nije bio voljan da bilo šta tvrdi.

„Ne može još da se sumnja u bilo koga. No, može da se pretpostavi da je zločin u nekakvoj vezi s imenom doktora Vitiga. Naš prvi zadatak je da ustanovimo, kako je moguće da u vreme normalnog lečenja na klinici prime arsen“, obratio se Birnbaum glavnom lekaru. „U tome nam je potrebna vaša pomoć. Ima li na vašoj klinici arsena, u kojim preparatima, kako i gde se čuva, ko ima pristup njemu. Ko je od personala bolnice imao neposredan kontakt s umrlima. Dakle, ko je imao mogućnost da dođe do otrova i neprimetno ga da na upotrebu operisanim pacijentima? Svi smrtni slučajevi desili su se na istom odeljenju?“

„Da, u odeljenju B.“

„Znači, istragu treba da usmerimo na to odeljenje.“

„Zasada prekidam svoj odmor i stavljam vam se na raspoloženje“, kazao je glavni lekar.

Tri dana od započete istrage, Birnbaum još nije raspolagao bilo kakvim podacima kojima bi mogli da se utvrde mistični smrtni slučajevi. Stariji bolničar Verner Šulthajs, koji je vodio bolničku apoteku, sa sigurnošću je izjavio da niko od bolničkog osoblja nije tražio, niti dobio arsen.

(Nastaviće se)