Srbija zaljuljala carevinu

VINSTON Čerčil je kasnije napisao: „Nijedna faza Velikog rata po zanimljivosti se ne može porediti s početkom. Odmereno, nemo prikupljanje ogromnih snaga, nesigurnost u vezi s njihovim pokretima i položajima, brojnost poznatih i nepoznatih činilaca od početnog sukoba su stvorili neprevaziđenu dramu. Osim toga, u čitavom ratu nije bilo opšte bitke tolikih razmera, nije bilo tako brzog pokolja ni tako visokih uloga. Štaviše, na samom početku naša sposobnost da se čudimo, užasavamo i uzbuđujemo nije bila umrtvljena ognjem godina.“

Sve ove tvrdnje su tačne, mada bi ih retki Čerčilovi saborci u ovim ogromnim događajima prigrlili s ovoliko žara.

U našem, 21. veku, opštom predstavom rata vladaju prizori rovova, blata, žice i pesnika. Prihvaćena je pretpostavka da je prvi dan bitke na Somi 1916. bio najkrvaviji dan u čitavom sukobu. To nije tačno. Avgusta 1914. francuski vojnici su, pod blistavim suncem napredujući kroz netaknute pastoralne predele u gustom poretku, obučeni u plave šinjele i crvene pantalone, predvođeni oficirima na bojnim konjima, pod zastavama i uz zvuke vojne muzike, vodili bitke kakvih posle nije bilo, i uz mnogo strašniju dnevnu cenu. Iako se francuski gubici osporavaju, najpreciznije procene kažu da su izgubili više od milion ljudi za pet meseci rata 1914, uključujući i 329.000 mrtvih. Jedna četa je ušla u prvu bitku sa osamdeset dva vojnika, a do kraja avgusta samo trojica su bili živi i nepovređeni.

Nemci su u istom razdoblju izgubili osamsto hiljada ljudi, uključujući i tri puta više poginulih nego u čitavom francusko-pruskom ratu. Ovo je takođe veća stopa gubitaka nego u bilo kojoj kasnijoj fazi rata. Britanci i Francuzi su vodili dve bitke, kod Monsa i kod Le Katoa, koje su ušle u nacionalnu legendu. U oktobru su njihove male snage bačene u tronedeljnu noćnu moru prve bitke kod Ipra. Jedva su održali liniju fronta, čemu su Francuzi i Belgijanci doprineli mnogo više nego što šovinisti priznaju, ali veći deo stare britanske kopnene vojske počiva zauvek na grobljima u okolini - četiri puta više kraljevih vojnika poginulo je 1914. nego za sve tri godine Burskog rata.

U međuvremenu, na istoku, nekoliko sedmica pošto su ostavili polja, radnje i strugove, sudarili su se u masovnim borbama novomobilisani ruski, austrijski i nemački vojnici, a majušna Srbija nanela je Austrijancima niz poraza od kojih se Habzburška carevina zateturala. Austrougarska je do Božića na srpskom i ruskom frontu izgubila 1,27 miliona ljudi, to jest svakog trećeg mobilisanog vojnika

Za sam početak rata s pravom se kaže da je najzamršeniji niz događaja u istoriji, koji je mnogo teže shvatiti i objasniti nego revoluciju u Rusiji, početak Drugog svetskog rata ili kubansku raketnu krizu. Taj deo priče neizbežno govori o državnicima i generalima koji su rat želeli, kao i o suparničkim potezima Trojnog saveza - Nemačke, Austrougarske i Italije kao neaktivne članice - i Antante, saveza koji su činile Rusija, Francuska i Velika Britanija.

Pripadam onima koji odbacuju tvrdnje da je rat 1914-1918. bio deo drugačijeg moralnog poretka nego rat 1939-1945. Da je Velika Britanija stajala po strani dok Centralne sile osvajaju Evropu, njene interese bi neposredno ugrozila Nemačka, čiju bi žudnju za prevlašću pobeda sigurno povećala.

Naučne rasprave o odgovornosti za rat besne već decenijama kroz nekoliko jasno odvojenih faza. Jedan stav, prihvaćen dvadesetih godina prošlog veka i nastao pod uticajem sveopšteg uverenja da je Versajski ugovor iz 1919. nametnuo nepotrebno teške uslove Nemačkoj, kaže da su sve evropske sile podjednako odgovorne. Zatim se u Italiji 1942. i u Velikoj Britaniji 1953. pojavila uticajna knjiga Luiđija Albertinija „Poreklo rata 1914“ i poslužila kao osnova mnogih kasnijih proučavanja, naročito zbog svog naglašavanja odgovornosti Nemačke.

Godine 1961. Fric Fišer je objavio još jedno pionirsko delo; u knjizi „Ratni ciljevi Nemačke u Prvom svetskom ratu“ on je tvrdio da Nemačko carstvo mora poneti teret odgovornosti, jer pisani dokazi pokazuju da je nemačko vođstvo želelo da otpočne evropski rat pre nego što ubrzani razvoj i naoružavanje Rusije izazovu velike promene u strategijskim prednostima. Fišerovi sunarodnici su u početku odgovorili gnevom. Pripadali su naraštaju koji je preko volje shvatio neophodnost prihvatanja tereta odgovornosti za Drugi svetski rat, a Fišer je tražio da njegov narod preuzme i odgovornost za Prvi. To je bilo previše, i njegova sabraća naučnici obrušila su se na njega.

Ogorčenost nemačke „Fišerove kontroverze“ ne može se uporediti sa sličnim raspravama istoričara u Velikoj Britaniji ili Sjedinjenim Državama. No kad se prašina slegla, nastala je sveopšta saglasnost, uz sitne rezerve, da je Fišer imao pravo.

No, u poslednje tri decenije različite strane njegove teze žestoko osporavaju pisci s obe strane Atlantika. Najjači utisak ostavlja rad Žorža Anrija Sutua iz 1989. „Zlato i krv“. Sutu se u ovoj knjizi nije bavio uzrocima sukoba, nego suprotstavljenim ratnim ciljevima zemalja Antante i Centralnih sila, ubedljivo pokazujući da Nemci nisu ušli u rat s jasnim planom za sticanje prevlasti nad svetom, nego su svoje ratne ciljeve usvajali usput.

Neki istoričari izorali su još dublje brazde. Semjuel Vilson je na seminaru održanom marta 2012. u Vilsonovom centru u Vašingtonu rekao da teorija o jasnoj nemačkoj odgovornosti više nije održiva. Nil Ferguson veliku odgovornost pripisuje britanskom ministru inostranih poslova ser Edvardu Greju. Kristofer Klark tvrdi da je Austrija imala pravo da se za ubistvo nadvojvode Franca Ferdinanda vojno osveti Srbiji. U međuvremenu, Džon Rol, vrhunski istoričar nemačkog cara i njegovog dvora, nepokolebljivo ostaje pri stavu da postoje „ključni dokazi o namerama Nemačke“.

Nije važno - za sada - koja od ovih teza zvuči ubedljivo; dovoljno je reći da se prepirke o 1914. nikada neće utišati.

Svedoci tog vremena bili su, kao i njihovi potomci iz 21. veka, ispunjeni strahopoštovanjem prema razmerama onoga što se dešavalo Evropi u avgustu 1914. i u kasnijim mesecima i godinama.

Poručnik Edvard Luis Spirs, britanski oficir za vezu s francuskom Petom armijom, mnogo kasnije je razmišljao: „Kad prekookeanski brod tone, svi na njemu, veliki i mali, bore se jednako uzaludno i otprilike u isto vreme protiv prirode toliko nadmoćne da je svaka razlika u snazi ili veštini plivača beznačajna u poređenju sa silama s kojima se sukobljavaju i koje će ih progutati sve, neke ranije, neke minut-dva kasnije“.

(Nastaviće se)

NARUDžBENICA

KNjIGA „Katastrofa“ može da se kupi u knjižarama „Delfija“ i „Lagune“ i da se naruči na mejlove www.delfi.rs i www.laguna.rs.