Poćoreka ne plaše “deca“

UTICAJ „Crne ruke“ prožimao je mnoge srpske ustanove, a pre svega vojsku. Pašić, dostojanstveni 69-godišnjak sede kose i brade, bio je Apisov zagriženi neprijatelj; neki Apisovi drugovi razmišljali su 1913. čak i da ga ubiju.

Predsednik vlade i mnoge njegove kolege smatrali su da je pukovnik Dimitrijević pretnja stabilnosti zemlje, pa i samom njenom postojanju. Ministar unutrašnjih dela Stojan Protić jednom posetiocu je 14. juna govorio o „Crnoj ruci“ kao o „opasnosti po demokratiju“. No u društvu podeljenom suparničkim interesima, civilna vlada nije imala dovoljno autoriteta da ukloni ili zatvori Apisa, koji je uživao zaštitu načelnika Glavnog generalštaba, vojvode Radomira Putnika.

Osim pištolja, bombi i kapsula cijanida za samoubistvo, nema čvrstih dokaza o tome kakvu su dalju podršku i uputstva Princip i njegovi drugovi dobili u Beogradu. Atentatori su otišli u grob poričući zvaničnu umešanost Srbije. Ako je Apis bio umešan u zaveru, čudi činjenica da je mladi atentator Princip morao neposredno pre polaska iz Beograda da založi svoj kaput za nekoliko dinara kako bi platio troškove.

Ko je još nešto znao? Ruski poslanik u Beogradu bio je vatreni panslavista i prijatelj „Crne ruke“ Nikolaj Hartvig. Možda je on učestvovao u zaveri. No za tvrdnje da je Sankt Peterburg unapred znao za atentat ne postoji ni trunka dokaza i teško je u njih poverovati.

Čak i bez upozorenja iz Beograda, austrijske vlasti su imale jake razloge da očekuju snažne proteste ili pokušaje atentata na Franca Ferdinanda, koji je i sam bio u potpunosti svestan opasnosti. On i njegova žena morali su sa svog imanja Hlumec 23. juna da krenu u kupeu prve klase ekspresnog voza za Beč, jer su se osovine njihovog automobila pregrevale. Franc Ferdinand je ljutito rekao: „Ovo putovanje počinje zloslutno. Ovde nam gore kola, a tamo će bacati bombe na nas“.

Za kuću Habzburga atentati su bili uobičajena pojava. Carevu prilično otuđenu ženu caricu Elizabetu ubio je nožem italijanski anarhista u Ženevi 1898. dok se ukrcavala na parobrod. Deset godina kasnije u Lavovu dvadesetogodišnji ukrajinski student ubio je guvernera Galicije grofa Potockog vičući: „Ovo ti je kazna za naša stradanja“. Trećeg juna 1910. mladi Bosanac Bogdan Žerajić nameravao je da ustreli cara u Mostaru, ali se u poslednjem trenutku predomislio. Umesto toga, otputovao je u Sarajevo i sedam dana kasnije ispalio nekoliko metaka u generala Marijana Varešanina, guvernera Bosne i Hercegovine. Pogrešno misleći da je guverner mrtav, ubio se poslednjim metkom.

Za Gavrila Principa znalo se da je povezan s „antidržavnim aktivnostima“. Ipak, kad se u Sarajevu prijavio kao posetilac, nije uspostavljena nikakva prismotra. General Oskar Poćorek, guverner Bosne, bio je odgovoran za obezbeđenje prilikom posete. Šef njegovog političkog odeljenja upozorio ga je na opasnost od „Mlade Bosne“, ali Poćorek mu se podrugivao da se „plaši dece“. Kasnije se pričalo da su se zvaničnici više posvetili raspravama o jelovnicima i tačnoj temperaturi na kojoj treba služiti vino nego bezbednosti visokog gosta.

Zvanična nemarnost pružila je priliku Principu i njegovim drugovima 27. juna uveče. Iako je bilo predviđeno da u Sarajevo uđu tek sutradan, Franc Ferdinand i Sofija su naglo odlučili da se automobilom dovezu u grad, egzotično poluistočnjačko naselje od oko 42.000 stanovnika, i obiđu zanatske radionice, među njima i ćilimaru, praćeni pogledima mase u kojoj je bio i Princip.

Sedam atentatora iz „Mlade Bosne“ rasporedilo se tako da pokriju tri mosta preko Miljacke. Carska vozila prošla su kroz, kako se sarajevski nadbiskup kasnije izrazio, „pravu aveniju ubica“. Neposredno pre prvog planiranog zastanka, Nedeljko Čabrinović, štamparski radnik, bacio je bombu. U eksploziji su ranjena dvojica oficira iz pratnje. Čabrinović je uhvaćen i odveden posle mlakog pokušaja samoubistva. „Ja sam srpski heroj“, izjavio je ponosno.

Većina ostalih zaverenika nije uspela da upotrebi oružje i kasnije su raznim izgovorima opravdavali nedostatak hrabrosti. Nadvojvoda se odvezao u Vijećnicu, gde je, razumljivo, pobesneo što mora strpljivo da sasluša govor dobrodošlice. Kada se vratio u automobil, rekao je da želi da poseti oficire koje je ranila Čabrinovićeva bomba. Pri ulasku u Ulicu Franca Jozefa general Poćorek se s prednjeg sedišta nadvojvodinog automobila izvinjavao jer je vozač pogrešno skrenuo. Kola su stala i morali su da ih odguraju na obalu, tik pored mesta gde je Princip stajao.

Mladić je nategnuo oroz i opalio dvaput. Drugi zaverenik, Mihajlo Pušara, šutnuo je u nogu detektiva koji je pokušao da se umeša. Sofija i Franc Ferdinand pogođeni su iz neposredne blizine. Ona se odmah srušila i izdahnula, a on je promrmljao: „Sofija, Sofija, nemoj umreti - živi za našu decu“. To su mu bile poslednje reči; preminuo je nešto posle jedanaest sati. Zavera protiv nadvojvode bila je besmisleno amaterska, a uspela je samo zato što austrijske vlasti nisu sprovele ni najosnovnije mere bezbednosti u neprijateljskoj sredini.

Vest o smrti nadvojvode i njegove žene tog dana obišla je čitavu carevinu, a posle toga i Evropu. Nemački car Vilhelm Drugi bio je na regati u Kilu. Jedan čamac prilazio je carskoj jahti. U njemu je bio admiral Georg fon Miler, šef carevog pomorskog kabineta. Admiral je stavio poruku u tabakeru i bacio je na palubu jahte „Hoencolern“, a jedan mornar je uhvatio i odneo caru. Vilhelm je uzeo tabakeru, pročitao poruku, pobledeo i promrmljao: „Sad sve mora iz početka!“

Car je bio među retkim Evropljanima kojima se Franc Ferdinand dopadao; uložio je mnogo emotivnog kapitala u njihov odnos i istinski ga je potresla njegova smrt.

No veći deo Evrope vest o atentatu primio je ravnodušno, jer su teroristička dela bila uobičajena.

Pogrebna misa za nadvojvodu Franca Ferdinanda u zagušljivoj i vreloj parohijskoj crkvi Hofburga trajala je svega petnaest minuta, a Franc Jozef se pravo iz crkve vratio na terapiju u Bad Išl. Stari car se nije pretvarao da oplakuje smrt svog bratanca, mada je besneo zbog načina kako je izgubio život. Dvadeset devetog juna u Beču profesor Jozef Redlih je zabeležio u dnevnik: „U gradu se ne oseća žalost. Muzika svira na sve strane“.

(Nastaviće se)