Samo Bečlije igrale valcer

IZMEĐU 1815. i 1870. Rusija, Pruska, Austrija i Francuska nosile su otprilike jednak teret na svetskoj pozornici, odmah iza Velike Britanije. Posle toga Nemačka je krenula ka čelu i bila prihvatana kao daleko najuspešnija evropska država, svetski lider u gotovo svim industrijskim oblastima, od farmaceutske do automobilske tehnologije, i društveni pionir u zagovaranju zdravstvenog osiguranja i starosnih penzija.

Neki britanski šovinisti dozvolili su da ih veličina njihovog carstva uljuljka u pogrešno uverenje da je njihova majušna zemlja najvažnija na svetu, ali ekonomisti su hladne glave posmatrali kako Veliku Britaniju zasenjuju Amerika i Nemačka i kao proizvodne i kao trgovačke sile, i kako Francuska zauzima četvrto mesto. Sve velike zemlje smatrale su sasvim ispravnim da što više uvećaju svoju snagu i teritorijalne posede. Samo Velika Britanija i Francuska nisu želele promene postojećeg stanja, jer su njihove imperijalne ambicije bile zadovoljene.

Svi evropski vladari su bili nepredvidivi u igri smrti započetoj 1914, ali Vilhelm je bio najnepredvidiviji.

Hoencolerni su u društvenom smislu sve shvatali pogrešno. Nemački prestolonaslednik se 1913. vratio iz lova na lisice u Engleskoj uveren - krajnje pogrešno - da je Nemačka vrlo omiljena među pripadnicima engleske vladajuće klase. Njegov otac, zakržljale leve ruke i opsednut pojedinostima vojnih uniformi i propisa, bio je vrlo osetljiv. Vilhelm je jednom upitao arhiimperijalistu Sesila Roudsa: „Recite mi, Roudse, zašto nisam popularan u Engleskoj? Šta da učinim da bih bio omiljeniji?“ Rouds je odgovorio: „Možda bi trebalo da ne činite ništa“.

Car je malo zastao, a onda prsnuo u smeh. Nije bio u stanju da posluša ovakav savet. Godine 1908. Vilhelm je na pismu svog ambasadora iz Londona nažvrljao belešku: „Ako žele rat, neka ga počnu, mi se ne plašimo“!

Nemačka i Dvojna monarhija Austrije i Mađarske bile su stubovi Trojnog saveza. Na učešće u ratu treće članice Italije niko nije računao. Većim delom prethodnog veka Osmansko carstvo je bilo poznato kao „bolesnik s Bosfora“, a njegova moć i teritorije su se smanjivali. U toj ulozi sada ga je zamenilo Habzburško carstvo. Vladari dinastije Hoencolern podigli su očuvanje svog saveznika na nivo ključnog cilja svoje spoljne politike.

Habzburška carevina je imala pedeset miliona podanika iz jedanaest nacija i zauzimala je teritorije savremene Austrije, Slovačke, Češke, Mađarske, Hrvatske, Bosne i Hercegovine, delove Poljske, Srbije i severoistočne Italije.

Dok su se manjine u Carevini sve više otuđivale, ugnjetavanje se pojačavalo. Beč je podsticao podele između svojih muslimanskih, srpskih i hrvatskih podanika. Manjinama su politička prava bila uglavnom uskraćena, a nametani su im veliki porezi. Beč je možda igrao valcer, ali bilo je malo ljupkosti i milosti drugde na posedima Franca Jozefa. Najbolje što se može reći za njegov režim jeste da ni njegovi susedi nisu bili ništa bolji.

Ruske vođe verovale su, kao i nemački carski dvor, da je carstvima suđeno učešće u istorijskoj borbi između germanstva i slovenstva. Nemci nisu skrivali prezir prema Rusima i stalno su ih vređali, dok su podanici Nikolaja Drugog bili ogorčeni zbog nemačke kulturne i industrijske nadmoći. Najbolnija tačka neslaganja i mogući uzrok sukoba bila je Turska, a dve zemlje su kružile oko teško bolesnog Osmanskog carstva kao lešinari.

„Mladoturci“ koji su preuzeli vlast u Istanbulu 1908. toplo su dočekali nemačku pomoć, a naročito vojne savetnike, u svom naporu da modernizuju zemlju. Što se tiče Berlina, kada je general Liman fon Sanders polazio iz Nemačke da preuzme komandu nad istanbulskim garnizonom 1913, Vilhelm mu je rekao: „Stvorite mi novu snažnu vojsku koja će slušati moja naređenja“.

Februara 1914. ruska vojna obaveštajna služba dostavila je vladi nemački tajni memorandum koji je prenerazio Sankt Peterburg. U memorandumu je bilo naglašeno da Berlin po svaku cenu želi da preuzme kontrolu nad Dardanelima i da rasporedi svoje oficire u obalske artiljerijske baterije.

Rusija je u poslednjim godinama pre velikog sukoba cvetala, na očaj njenih neprijatelja Nemačke i Austrije. Posle 1917, nova boljševička vlast iskovala je legendu o industrijskoj propasti carstva, dok je zapravo ruska privreda postala četvrta najveća na svetu, rastući gotovo deset odsto godišnje. Nacionalni dohodak Rusije 1913. bio je gotovo isti kao britanski, iznosio je 171 odsto francuskog i 83,5 odsto nemačkog, mada se delio na mnogo više stanovnika - Nikolaj Drugi imao je 200 miliona podanika, a Vilhelm Drugi svega 65 miliona.

Ruska poljoprivredna proizvodnja bila je najveća u Evropi; Rusija je proizvodila žita gotovo koliko i Velika Britanija, Francuska i Nemačka zajedno. Posle nekoliko bogatih žetvi državni prihodi dramatično su porasli. Godine 1910. evropski deo Rusije imao je deset puta manje kilometara železničke pruge nego Velika Britanija ili Nemačka, ali posle toga pruge su brzo građene, od francuskih zajmova. Obim ruske proizvodnje čelika, gvožđa, uglja i pamučnih proizvoda dosegao je francuski, mada je još daleko zaostajao za britanskim i nemačkim.

Većina Rusa živela je upadljivo bolje nego krajem prethodnog veka; dohodak po glavi stanovnika porastao je za 58 odsto između 1898. i 1913. Zahvaljujući novim školama, pismenost se u istom razdoblju udvostručila i dosegla oko 40 odsto, dok je smrtnost novorođenčadi oštro opala, kao i opšta stopa smrtnosti.

Život ruskog visokog društva opčinjavao je zapadnu Evropu. Otmeni britanski časopis „Ledi“ prikazivao je carstvo Nikolaja Drugog romantičnim, čak i oduševljenim rečima: „Ova nepregledna zemlja s velikim gradovima, suvim zemljama i pustim stepama i ogromnim bogatstvom i siromaštvom jednostavno pleni maštu. Znatan broj Engleza i Engleskinja podlegao je čarima Rusije i u njoj stvorio sebi dom“.

Svakako je tačno da su se članovi ruske carske kuće i velikaši s lakoćom družili s evropskim ličnostima plemenite krvi. No carski režim i krajnje hedonistička aristokratija iza njega suočavali su se s velikom napetošću u zemlji. Prisilnoj rusifikaciji, naročito jezičkoj, snažno se opiralo stanovništvo Finske, Poljske, baltičkih zemalja i muslimanskih oblasti Kavkaza.

Ruski državnici su bili podeljeni na istočnjake i zapadnjake. Neki su podržavali novo isticanje ruske Azije i iskorišćavanja tamošnjih rudnih bogatstava. Nikolajevo lično poštovanje i čak simpatije prema Nemačkoj navodili su ga da najveći deo emocionalnog neprijateljstva usmeri ka Austrougarskoj. Iako nije bio panslavista, odlučno se borio za uspostavljanje legitimnosti ruskog uticaja na Balkanu.

(Nastaviće se)