Maršal tražio samo rat!

MNOGE neobične osobe otimale su se za pažnju na evropskoj pozornici 1914, a jedna od najistaknutijih bio je feldmaršal Franc Konrad fon Hecendorf. Čerčil ga je opisao kao „tamnoputog, sitnog, krhkog, mršavog oficira prodornih izražajnih očiju na asketskom licu“. Teško je zamisliti nekoga neprikladnijeg za ovu ulogu. Hecendorf je bio epski nesposoban, ali i ekstremni imperijalista koji je želeo da Habzburzi vladaju Jadranom, istočnim Sredozemljem, Balkanom i severnom Afrikom.

Hecendorf je zahtevao vojnu akciju protiv Srbije od 1906. godine. Za sedamnaest meseci između 1. januara 1913. i 1. juna 1914. načelnik austrijskog generalštaba 26 puta je tražio od svoje vlade da krene u rat. Na dan Svetog Valentina 1914, u pismu Moltkeu govorio je o hitnoj austrijskoj potrebi da „probije obruč koji još jednom preti da nas opkoli“.

Za Hecendorfa, kao i za Betman-Holvega, nadvojvodina smrt je bila bogomdani izgovor, a ne opravdanje za rat. Hecendorf je verovao da Sarajevo nudi Austriji poslednju priliku da izbegne sličnu sudbinu tako što će uništiti pretnju prodornog slovenstva oličenog u Srbiji. Rekao je: „Ovako drevna monarhija i ovako drevna vojska (kao što je habzburška) ne može nestati neslavno“.

Berhtold, austrijski ministar inostranih poslova, opisao je jula 1914. politiku feldmaršala Hecendorfa kao: „Rat, rat, rat“. Željan da spere sramotu austrijskog poraza od Pruske iz 1866, Hecendorf je jadikovao zbog „ovog ogavnog mira koji se razvlači i razvlači“. Toliko je žudeo za vojnim sukobom da nije ni razmišljao o praktičnim stranama rata.

Godinama je austrijska vojska čamila i zaostajala za oružanim snagama svojih suseda. Parlament se odupirao povećanjima poreza neophodnim za veći vojni budžet, a ratna mornarica je gutala najveći deo raspoloživih sredstava. Iako je austrijska industrija stvarala dobro oružje, naročito tešku artiljeriju i pušku M-95, vojska je bila suviše siromašna da kupi dovoljno oružja.

U kotlu etničkih manjina Carevine bilo je mnogo nezadovoljnika. Prema podacima iz 1911, među hiljadu austrougarskih vojnika bilo je u proseku 267 Nemaca, 233 Mađara, 135 Čeha, 85 Poljaka, 81 Ukrajinac, 67 Hrvata i Srba, 54 Rumuna, 36 Slovaka, 26 Slovenaca i 14 Italijana. Oficirski kor pak činilo je 76,1 odsto Nemaca, 10,7 odsto Mađara i 5,2 odsto Čeha.

Prema tome, austrijska vojska organizovana je kolonijalno, vojnike slovenskog porekla u bitku su vodili Nemci, baš kao što su britanski oficiri komandovali Indijskom armijom. Od svih evropskih sila Austrija je vojnički bila najnesposobnija. Hecendorf je jednostavno pretpostavljao da će Nemačka poneti glavni teret rata ako se Rusija umeša u korist Srbije.

Berlin je podsticao Beč da preuzme oštre mere prema Srbima. Još 1912. Vilhelm i Moltke su uveravali Franca Ferdinanda i Hecendorfa da mogu „u potpunosti računati na nemačku podršku u svim okolnostima“, što neki istoričari nazivaju „prvim blanko čekom“.

Car Vilhelm i najvažniji nemački generali i admirali razgovarali su u carskoj palati 8. decembra 1912. o Haldejnovom navodnom insistiranju na britanskim obavezama radi očuvanja ravnoteže moći u Evropi. Admiral Georg Miler, šef Vilhelmovog pomorskog kabineta, odmah posle sastanka zabeležio je u dnevnik Moltkeove reči: „Što pre počne rat - to bolje“. Admiral je zapisao i svoje mišljenje da „on iz ovoga nije izvukao logičan zaključak da treba Rusiji, Francuskoj ili obema zemljama postaviti ultimatum koji će izazvati rat tako da pravda bude na našoj strani“.

U Beču su sarajevski atentatori prvo nazivani „Bosancima“, a kasnije jednostavno „Srbima“. Žestoke antisrpske demonstracije izbile su širom zemlje. U Sarajevu su porušeni hotel „Evropa“, vlasništvo Srbina, srpska škola i brojne druge srpske zgrade. Nemački konzul je napisao da grad proživljava „sopstvenu Vartolomejsku noć“. U Beču je 30. juna oko 200 studenata demonstriralo ispred srpskog poslanstva. Vikali su: „Dole Srbija! Živela Austrija! Živeli Habzburzi!“ i spalili su srpsku zastavu. Takvi prizori ponavljali su se i sledećih dana.

Austrija je gotovo odmah odlučila da odgovori na ubistvo prestolonaslednika napadom na Srbiju, ne zato što su njeni čelnici silno žalili ubijenog nadvojvodu i njegovu društveno neprihvatljivu ženu, nego zato što im je atentat pružio najbolji mogući izgovor za obračun s krajnje neprijatnim susedom.

Vođe Habzburškog carstva ubedile su same sebe da je vojna akcija jedini izlaz iz njihovih nevolja ne samo sa Srbijom nego i sa sopstvenim nemirnim stanovništvom. Ministar finansija Leon fon Bilinski rekao je kasnije: „Odlučili smo se za rat prilično rano“. Austrijski vojni izaslanik u Beogradu izvestio je da je šef srpske obaveštajne službe planirao i organizovao atentat. Austrijska vlast se saglasila da to predstavlja objavu rata iako Beč nije imao nikakve dokaze.

Car Franc Jozef je u ličnom pismu Vilhelmu Drugom rekao: „I vi ćete sigurno uvideti da je posle skorašnjih strašnih događaja u Bosni (miran) dogovor između nas i Srbije nezamisliv“. Ubrzo je posle niza sastanaka u Berlinu s Vilhelmom i njegovim savetnicima stiglo obećanja da će Nemačka bezrezervno podržati svaki put koji Austrija odabere. Kasnije je ovaj dogovor postao središnja osnova nemačke odgovornosti za Prvi svetski rat.

Nemci su tražili od Austrijanaca da ubrzaju postupak i uskrate Srbiji vreme za sticanje diplomatske ili vojne podrške. Želeli su da Beč hitno stavi Sankt Peterburg pred svršen čin tako što bi jedinice Habsburške carevine okupirale srpsku prestonicu. Kad je nekoliko sedmica kasnije austrijski ultimatum najzad uručen Srbiji, Nemci su penili zbog tolikog kašnjenja.

Kad se grof Hojoš vratio u Beč, nemačko vođstvo ponašalo se nehajno, a neki teoretičari zavere smatraju da je ta nehajnost bila nameštena. Betman-Holveg je proveo veći deo meseca na svom imanju u Hoenfinovu na Odri. Moltke je otišao na lečenje u Karlsbad, odakle se vratio tek 25. jula, tačno na vreme za poslednji diplomatski obračun između Beča i Beograda. Vilhelm Drugi isplovio je 6. jula na godišnje krstarenje po Severnom moru, koje je potrajalo pune tri sedmice. Viši oficiri, među njima i pruski ministar rata Erih fon Falkenhajn, bili su na odsustvu. Od novinara je zatraženo da ne izazivaju Francuze.

Iako neki naučnici ovo smatraju dokazima usklađene operacije obmane, mnogo je prihvatljiviji stav da su u toj fazi Nemci iskreno verovali da će austrijsko-srpski rat koji su izazvali ostati ograničen, mada su se pomirili i s ogromnim rizikom da neće biti tako.

(Nastaviće se)