Svi pod zastavu Habzburga

U BEČU je 7. jula Berhtold rekao austrijskoj vladi da Nemačka pruža Austriji neograničenu podršku za oštre mere „iako naše operacije protiv Srbije mogu da izazovu veliki rat“. Tog dana baron Vladimir Gizl, austrijski poslanik u Beogradu, vratio se na dužnost posle konsultacija u Beču s jasnim uputstvima ministra inostranih poslova: „Kako god da Srbi reaguju na ultimatum (koji se pripremao), morate prekinuti odnose i mora doći do rata“.

Samo predsednik mađarske vlade grof Ištvan Tisa grozio se pretnje „strašnom opasnošću od evropskog rata“ i savetovao je opreznost. Rekao je grofu Đuli Andrašiju Mlađem da krivica za dela neodgovorne grupice koja je ubila nadvojvodu ne treba pripisivati čitavom narodu, i pri tom stavu ostao je do sredine jula.

Mnogi austrijski vojnici ne samo da se nisu brinuli zbog mogućnosti izazivanja rata protiv ruskog medveda nego su takav okršaj smatrali neophodnim doprinosom uklanjanju panslavističke pretnje. Generalštabni oficir Volfgang Heler zapisao je 24. jula u dnevnik da je uveren da će Srbija odbiti ultimatum Beča i da ga brine samo mogućnost da Rusi ne zagrizu mamac:

„Istinski uspeh ne može se ostvariti ako ne primenimo Ratni plan R (plan za rat protiv Rusije). Tek kada Srbija i Crna Gora prestanu da postoje kao nezavisne države, rešiće se slovensko pitanje. Beskorisno je da zaratimo protiv Srbije ako nismo spremni da je izbrišemo s mape. Pitanje Južnih Slovena mora se rešiti odlučno, tako da se svi Južni Sloveni ujedine pod zastavom Habzburga“. Ovakav stav preovladavao je među austrijskim plemstvom, generalima, političarima i diplomatama

Austrijsko-srpski rat tako je bio zagarantovan. No da li je balkanski sukob bio predodređen da preraste u opštu evropsku katastrofu? Je li Srbija zaslužila da bude spasena od sudbine koju su joj namenile Austrija i Nemačka? Ne iznenađuje to što je Habzburško carstvo u groznici izazvanoj sopstvenom slabošću i ranjivošću odlučilo da otpočne rat kako bi kaznilo Apisa i njegove zemljake. Mnogo je neobičnije to što je austrijski sused, velika i moćna Nemačka, rizikovala opšti rat zbog tako nevažnog cilja.

Za ovo postoji nekoliko mogućih objašnjenja. Prvo, nemački čelnici, kao i većina ljudi tog doba, prihvatali su ulogu rata kao prirodnog sredstva za ostvarenje nacionalnih ambicija i pokazivanje moći; Pruska je krajem devetnaestog veka čak tri puta ratovala i ratovima dobila mnogo više nego što je uložila. Georg Miler, šef pomorskog kabineta Vilhelma Drugog, rekao je svom gospodaru 1911. godine da „rat nije najgore od svih zala“, i taj stav prožimao je razmišljanje Berlina. Vilhelm i njegovi ključni savetnici duboko su grešili verujući da se prevlast u Evropi može osvojiti isključivo slanjem armija na bojišta.

Nemci su znali da će Nikolaj Drugi najverovatnije stati u zaštitu Srbije - on se ranije i obavezao na to, ali Moltke i Betman-Holveg su Rusiju posmatrali, gotovo opsesivno, kao pretnju samom postojanju Nemačke. Ako već moraju da se bore protiv ruske vojske, više su voleli da to obave što pre.

Dok su 20. maja 1914. zajedno putovali iz Potsdama u Berlin, načelnik Generalštaba je rekao ministru inostranih poslova Jagovu da će za godinu-dve Rusija povesti u trci u naoružanju. Ako je cena sprečavanja te ruske nadmoći sukob s Francuskom, saveznicom Rusije - kao što je Moltke pretpostavljao - Generalštab se brižljivo pripremio za tu mogućnost i uveren je u pobedu.

Na neke konzervativce snažan utisak ostavila je veoma tražena knjiga generala Fridriha fon Bernhardija „Nemačka i sledeći rat“, u kojoj se tvrdilo da je „dužnost Nemačke da ratuje. Rat je prvorazredna biološka potreba. Bez rata bi slabe i propale nacije lako ugušile razvoj zdravih plodnih elemenata i usledilo bi opšte opadanje. Moć daje pravo osvajanja i okupacije“.

Moltke je odbacio ove stavove nazivajući Bernhardija „savršenom sanjalicom“, ali knjiga je bila vrlo zapažena u Velikoj Britaniji; mnogi su izrazili gnušanje, među njima ser Artur Konan Dojl i Herbert Džordž Vels. Na britanski stav je možda uticala činjenica da je njihova zemlja već osvojila i okupirala sve što joj treba.

Fatalizam se još bolje osećao u Habzburškom carstvu. Marta 1914. uticajni vojni časopis „Dancers armecajtung“ napisao je da međunarodna situacija nikad nije bila ozbiljnija. Stalni ratovi na Balkanu i italijanska okupacija i kolonizacija Libije 1911. očigledno su samo uvod „za veliki sukob koji nam neizbežno predstoji. Mi vidimo da trka u naoružanju više nije sredstvo za održavanje ravnoteže snaga kao što je bila decenijama, nego grozničava i otvorena priprema za rat koji može početi već danas ili sutra“.

U časopisu se zapažalo da će Rusija tek za nekoliko godina dovršiti strategijsku železničku mrežu neophodnu za brzu mobilizaciju i da bi zato što skoriji rat bio „nezgodan“ za naše neprijatelje. Danas je raspored snaga povoljan, ali ko zna hoće li tako biti i sutra! Pre ili kasnije mora se podneti žrtva u krvi, pa hajde da iskoristimo pogodan trenutak. Imamo snagu, nedostaje samo odluka!“

Francuska se, hronično nestabilna posle čak sedam vlada između 1911. i 1914, zanimala sopstvenim melodramatičnim unutrašnjim nevoljama. Predsednik Republike Remon Poenkare i Rene Vivijani, njegov privremeni predsednik vlade, 16. jula ujutru isplovili su iz Denkerka na bojnom brodu „Francuska“ u zvaničnu posetu Rusiji.

Radio-uređaji na brodu bili su primitivni, i dvojica državnika nisu dobijala gotovo nikakve vesti tokom plovidbe: „Gusta magla prekriva talase kao da skriva evropske obale“. Dvadesetog jula francuska delegacija je stigla na pristanište dvorca „Peterhof“, gde su je dočekali carska porodica i nekoliko ministara Nikolaja Drugog. Moris Paleolog, francuski ambasador, izvestio je da je čuo ruskog cara kako, čekajući da pozdravi goste, kaže: „Ne mogu da verujem da (Vilhelm) želi rat. Kad biste ga poznavali kao ja, koliko teatralnosti ima u njegovom ponašanju! Zbog toga je još važnije da možemo računati na Englesku u slučaju nužde. Ako nije sasvim sišla s uma, Nemačka nikad neće napasti Rusiju, Francusku i Englesku zajedno“.

Posle razmene učtivosti, Poenkare je upitao Sergeja Sazonova za mišljenje o sarajevskom atentatu. Prema Poenkareovim memoarima, ruski ministar se nije preterano brinuo, a iz francuske ambasade u Beču poruke s upozorenjima da će Austrijanci najverovatnije preduzeti oštre mere danima nisu prosleđivane Sankt Peterburgu.

Poenkare je verovao da Nemci blefiraju: „Kad god smo Nemačkoj pristupili pomirljivo, ona je to zloupotrebila. S druge strane, kad god smo pokazali čvrstinu, popustila je“. Čvrstina je smatrana vrlinom i taj stav je snažno uticao na ponašanje svih sila u julu 1914.

(Nastaviće se)

NARUDžBENICA

Knjiga „Katastrofa“ može da se kupi u knjižarama „Delfija“ i „Lagune“ i da se naruči na mejlove www.delfi.rs i www.laguna.rs