Berza poslala prvi signal

NIKOLA Pašić, predsednik srpske vlade, 23. jula nije bio u Beogradu, nego na nekom izbornom skupu van grada. On je vrlo često u trenucima krize odlazio iz Beograda, možda ne slučajno. U njegovom odsustvu ultimatum je primio srpski ministar finansija doktor Lazar Paču. Usledila je grozničava aktivnost.

Apis, jedan od najodgovornijih za krizu, otišao je kod svog zeta Živana Živanovića i ozbiljno ga upozorio: „Situacija je krajnje ozbiljna. Austrija je predala ultimatum, vest o tome otišla je u Rusiju i izdata su naređenja za mobilizaciju“. Živanović je, kao i mnogi drugi, brzo odveo porodicu u privremenu bezbednost sela.

Ruski poslanik, neumorni Nikolaj Hartvig, iznenada je umro od srčanog udara 10. jula. Rukovođenje nevelikim poslanstvom preuzeo je njegov zamenik Vasilij Štrandman. On je regrutovao svoju ženu i Hartvigovu kćer Ljudmilu Nikolajevnu da pomognu u šifrovanju sve veće hrpe telegrama koje je valjalo poslati Sazonovu u Sankt Peterburg i tako stvorio neobične prizore diplomatske domaće atmosfere. Kasnije te večeri, dok su radili, ušao je sluga i rekao da Aleksandar, 26-godišnji princ namesnik, čeka u prizemlju da razgovara o ultimatumu.

Štrandman je vidljivo uznemirenom mladiću rekao: „Uslovi su vrlo teški i nude malo nade u miran ishod“. Ako ne budu prihvaćeni u potpunosti, dodao je Štrandman, Srbija mora očekivati rat. Princ se saglasio, a onda jednostavno upitao: „Šta će Rusija učiniti?“ Štrandman je odgovorio: „Ne mogu reći, pošto Sankt Peterburg još nije video ultimatum i nemam nikakve instrukcije“. „U redu, ali kakvo je vaše lično mišljenje?“ Štrandman je rekao da misli da će Rusija najverovatnije ponuditi Srbiji neku vrstu zaštite. Aleksandar je zatim upitao: „Šta da radimo dalje?“ Rus ga je zamolio da pošalje telegram caru Nikolaju.

Princ Aleksandar se školovao u Rusiji. Malo je ćutao, a onda je rekao: „Da, kralj, moj otac, poslaće telegram“. Štrandman je odvratio: „Vi lično morate reći caru šta se dogodilo, izneti mu svoju procenu situacije i zatražiti pomoć. Bolje da vi potpišete poruku nego kralj“. „Zašto?“, upitao je Aleksandar oštro.

„Zato što car vas poznaje i voli, a kralja Petra zna mnogo slabije“, odgovorio je Štrandman.

Nekoliko minuta su raspravljali o ovome. Štrandman je predložio da se kopija telegrama pošalje italijanskom kralju Vitoriju Emanuelu, čija je žena, kraljica Jelena, bila Aleksandrova rođena tetka. Saglasio se i da odmah telegramom zatraži od Sankt Peterburga 120.000 pušaka i drugu vojnu opremu očajnički potrebnu Srbiji - Rusi nisu isporučili prethodno obećane količine oružja.

Zapadna Evropa i njene vođe nisu se pozabavili austrijskim ultimatumom dovoljno brzo. Francuski predsednik i premijer bili su na brodu. Remon Rekuli iz lista „Figaro“ opisao je kako je u Parizu prve informacije o ozbiljnosti krize dobio ne od ministara i diplomata, nego od finansijskih novinara. Pre austrijskog ultimatuma, između 12. i 15. jula, na bečkoj i budimpeštanskoj berzi grozničavo se trgovalo, verovatno na osnovu poverljivih informacija. „Svi prodaju sve, po bilo kojoj ceni“, rekao je Rekuliju finansijski urednik „Figaroa“. Berze su očekivale rat.

Širom Habzburškog carstva i Srbije milioni ljudi zadržavali su dah. Jedan učitelj u Gracu napisao je 23. jula: „Niko ne misli i ne govori ni o čemu drugom“. U Srbiji je sve cvetalo; bašte su bile pune ruža, karanfila, šeboja, jasmina, i prodornog mirisa bagrema i jorgovana. Seljaci su dolazili u Beograd i druge gradove iz okolnih sela, često s porodicama, da prodaju po ulicama kuvana jaja, šljivovicu, sir, hleb. Omladina se uveče okupljala i pevala pod budnim okom ćutljivih sedih staraca.

Julska kriza je dosegla vrhunac 24. jula, kada su evropske vlade saznale za uslove bečkog ultimatuma. Sazonov je odmah izjavio: „Ovo znači evropski rat“. Rekao je caru da se Austrijanci nikad ne bi usudili da se ovako ponašaju bez nemačke zaštite. Nikolajev odgovor je bio oprezan, ali sazvao je sednicu vlade za po podne. Ono što se događalo u Sankt Peterburgu sledeća četiri dana obezbedilo je da budući sukob ne ostane ograničen samo na Balkan.

Svi operativni planovi iz 1914. bili su složeni, a ruski najviše zbog ogromnih daljina. Svaki mobilisani carev vojnik u proseku je morao da pređe skoro 1.200 kilometara do svog puka, dok su nemački regruti prelazili svega oko 320 kilometara. Železničkoj mreži je trebalo upozorenje dvanaest dana pre objave mobilizacije, a koncentracija jedinica ionako bi bila daleko sporija nego u Nemačkoj. Sat pošto je primio vesti o ultimatumu, Sazonov je naredio vojsci da počne pripreme za rat. Nešto kasnije istog dana Petar Bark, ministar finansija, naredio je zvaničnicima Ministarstva inostranih poslova da organizuju povlačenje sto miliona rubalja državnog novca deponovanog u Berlinu.

Odluka Austrije da krene u rat i nemački „blanko ček“ podrške preduhitrili su svaki odgovor Antante. U vreme ranije balkanske krize u zimu 1912/13. Rusija je sprovela iste vojne mere predostrožnosti koje je aktivirala 24. jula 1914. i to ne izazivajući neprijateljstva. Ako Sankt Peterburg ne prihvati austrijsku invaziju na Srbiju, upozoravajuća naređenja ruskoj vojsci predstavljaće ne želju da se izazove evropska katastrofa, nego promišljenost. No pojavio se ključni novi činilac.

U krizi 1912/13. Nemačka je odbila da podrži tvrdi austrijski stav na Balkanu, jer su njoj samoj nedostajali važni elementi vojničke spremnosti - most preko Rajne kod Remagena, most u Karvendelskim planinama preko kog austrijska teška artiljerija može da pređe ka severu, Kilski kanal, novi Zakon o vojsci. Sada je sve to dovršeno; Moltkeova mašinerija je bila u gotovo savršenom stanju.

NARUDžBENICA

Knjiga „Katastrofa“ može da se kupi u knjižarama „Delfi“ i „Lagune“ i da se naruči na mejlove www.delfi.rs i www.laguna.rs.