Uz Srbiju po svaku cenu

SEDNICA ruske vlade od 24. jula trajala je dva sata. Sazonov je naglašeno govorio o pripremama Berlina za rat - verovatno preterujući - i o nesrećnoj prošlosti u kojoj su se ruski ustupci austrijskoj ili nemačkoj agresivnosti shvatali kao priznanje slabosti. Tvrdio je da je vreme za čvrst stav, da bi bila neprihvatljiva izdaja pustiti Srbiju da podlegne. Ministar rata general Vladimir Suhomlinov i ministar mornarice admiral Ivan Grigorovič rekli su da su vojska i mornarica spremne za rat iako opšti program naoružavanja još nije dovršen. Njihov doprinos raspravi bio je veoma važan; da su govorili opreznije - ili možda realističnije - Rusija bi se uzdržala.

Strancu bi bilo neverovatno to što su najjači uticaj imale reči ministra poljoprivrede. Aleksandar Krivošejin bio je vešt dvorski politikant s brojnim jakim vezama. Krivošejin je rekao da „javnost ne bi shvatila zašto u ovom trenutku, kritično značajnom za životno važne interese Rusije, carska vlada okleva da nastupi smelo“. Iako je shvatao opasnosti, smatrao je da bi pomirenje bilo greška.

Car je dugo razgovarao nasamo sa svojim stricem, velikim knezom Nikolajem, zapovednikom peterburškog vojnog okruga. Nije poznato šta su govorili, ali veliki knez je najverovatnije izrazio poverenje i u francusku podršku i u snagu francuske vojske. On je 1912. posetio Francusku i Žofrove jedinice su na njega ostavile snažan utisak. Štaviše, on i njegov brat, veliki knez Petar, bili su oženjeni rođenim sestrama, kćerima crnogorskog kralja Nikole, koji je vatreno pozivao Rusiju da se bori protiv Austrijanaca do poslednjeg daha.

Car je bio duboko ožalošćen zbog mogućeg rata koji bi, znao je, lako mogao da uništi njegovu dinastiju. Zamišljeno je 24. jula primetio: „Kad (rat) jednom izbije, biće ga teško zaustaviti“. Ipak, pristao je na pripremne mere za mobilizaciju. Trudeći se da odigra ulogu vladara velike sile, mada su pretenzije Rusije na takav status bile slabe, Nikolaj Drugi nije postupao ni podmuklo ni zlobno, ali bio je nepromišljen. Oponašajući Franca Jozefa, odabrao je put uništenja - sopstvenog režima.

Te večeri Sazonov je srpskom poslaniku u Rusiji dr Miroslavu Spalajkoviću rekao da će Rusija zaštititi nezavisnost njegove zemlje. Nije ponudio Beogradu „blanko ček“, nego se založio za prihvatanje većine uslova iz austrijskog ultimatuma. Ipak, pokazao je odlučnu podršku Srbiji tražeći da se neki austrijski uslovi odbiju. Bez Rusa, jedina mogućnost bila bi bezuslovna predaja. Sazonov je verovao da se njegova zemlja može osloniti na Francusku, ali nije očekivao naročitu podršku Velike Britanije. Sumorno je primetio da sve britanske novine, osim „Tajmsa“ podržavaju Austriju. Mnogi Britanci, među njima i neki državni zvaničnici, nisu blagonaklono gledali na rusku intervenciju. Delili su austrijsko gledište da je Srbija nesnosna balkanska smetnja.

Tog dana, dok je Evropa napeto iščekivala odgovor Srbije na ultimatum Beča, žestoka oluja pogodila je središte kontinenta. Ispred zdanja parlamenta u Budimpešti navodno se zanjihala statua grofa Đule Andrašija, jednog od tvoraca Dvojne monarhije. Zabrinuti građani govorili su da su njihovi preci ovakve događaje smatrali rđavim znamenjima. No, kako se službenik mađarskog ministarstva finansija Lajoš Taloci u svom dnevniku pitao: „Rđava po koga?“.

U subotu 24. jula popodne, uznemireni ljudi okupljali su se na berlinskim ulicama, ali do večeri nije bilo novih vesti.

Sutradan, u nedelju, nemačka učiteljica Gertruda Šnedla opisala je u dnevniku kako je njena porodica hitro zgrabila jutarnje novine željno iščekujući najnovije vesti. Napisala je: „Uprkos opasnosti da svi budemo uvučeni u rat, ljudi pozdravljaju čvrsti stav Austrije. Ubistvo carskog para zahteva oštru kaznu“.

U gestu kojim se priznaje ozbiljnost međunarodne situacije otkazan je sajam streljaštva, mada su tezge i vašarske sprave već bile postavljene.

U međuvremenu su Beogradom vrveli zabrinuti ljudi, razgovarali na ulicama, na baštenskim kapijama i u kafanama kao što je „Ruski car“. Sveža izdanja novina grozničavo su se kupovala baš kao u domu Gertrude Šnedle. Kružile su glasine - prilično tačne - da se austrijske jedinice okupljaju na granici, ali nije bilo panike. Srbi su se, beskrajno sposobni za samozavaravanje, držali uverenja da će ih zla sudbina nekako zaobići.

Političari su u stanju da se svesrdno posvete samo jednoj krizi. Ovo u priličnoj meri objašnjava zašto je britanska vlada tako sporo obratila pažnju na događaje u Evropi. Sve do poslednje sedmice jula najvažniji ministri bili su usredsređeni na krizu u Irskoj i gotovo ni na šta drugo. Premijer Herbert Askvit spomenuo je Sarajevski atentat samo jednom, odmah po događaju, u privatnom pismu Veniši Stenli, a zatim je o tome ćutao sve do 24. jula.

U međuvremenu je Dejvida Lojda Džordža posetila jedna prijateljica Mađarica i napala ga zbog britanske olake nehajnosti prema posledicama događaja u Sarajevu; ako se austrijski bes ne ublaži, tvrdila je, rat je neizbežan. Ministar finansija je ostao hladnokrvan, što je kasnije požalio.

Uvodni članak „Tajmsa“ od 3. jula nosio je naslov „Napori za mir“, a odnosio se na Irsku, ne na Evropu. Delovalo je sasvim izvesno da će u Velikoj Britaniji izbiti građanski rat između irskih protestanata i liberalne vlade. Pobunjenike su vatreno podržavali ne samo konzervativna stranka nego i većina britanskog plemstva i mnogi oficiri.

Dvadeset petog jula „Tajms“ je prvi put priznao ozbiljnost situacije, napisavši - mada tek u unutrašnjem uvodniku - da, ako Austrougarska ne ublaži svoj stav prema Srbiji, „stojimo na ivici rata i to rata punog nepredvidivih opasnosti za velike sile... Austrougarska je maloj i razdražljivoj balkanskoj kraljevini ostavila svega nekoliko sati da odluči hoće li biti trećeg balkanskog rata i to takvog u kom će velike sile od samog početka biti glavne učesnice“.

Mnogi su primetili da bi Austrija, da je ozbiljno zainteresovana da izbegne sukob, ultimatumom dala Srbiji za odgovor više od 48 sati, kako bi diplomatija imala više vremena.

(Nastaviće se)