Veselje na bečkim ulicama

NEŠTO pre šest sati po podne 25. jula, kada je isticao austrijski rok, srpski odgovor austrijskom poslaniku baronu Gizlu uručio je lično predsednik Vlade Nikola Pašić. Svestan važnosti trenutka, Pašić je delovao ozbiljno i tužno. Rekao je Gizlu na ne baš najboljem nemačkom: „Deo vaših zahteva smo prihvatili, što se tiče ostalog, polažemo nade u vašu odanost i viteštvo kao austrijskog generala. Uvek smo bili zadovoljni vama“.

Srbi su prihvatili sve teške uslove Beča osim jednog - zahteva da austrijskim činovnicima dozvoli učešće u istražnim i sudskim postupcima na srpskom tlu. Kad je zapadna Evropa saznala kakav je srpski odgovor, nakratko se pomislilo da je rat izbegnut.

„Ljude je obuzelo olakšanje, ali i razočaranje kad su čuli da Srbija popušta“, napisao je Andre Žid. No Beč se nije ni pretvarao da želi miran ishod. Baron Gizl je dobio uputstvo da vozom u pola sedam krene ka granici u Zemunu.

Vesti da ultimatum nije prihvaćen u potpunosti, izazvale su eksploziju lakoumne zluradosti u Beču. Masa sveta jurila je ulicama sve do sitnih sati. U poslednje vreme pojavljuju se tvrdnje da je predsednik srpske vlade Nikola Pašić takođe potajno priželjkivao rat koji bi pridobio Rusiju za podršku srpskim panslavističkim ambicijama. To je, naravno, moguće, ali ne postoje nikakvi dokazi. Srbi su znali da njihov odgovor neće zadovoljiti Beč, pa su naređenja o mobilizaciji razaslana četiri sata ranije, u dva po podne.

Te noći se akademik prof. dr Jovan Žujović, sada u uniformi, ukrcao u voz kojim je Generalštab putovao na zborno mesto, a njegov brat, rezervni sanitetski oficir dr Jevrem Žujović, javio se u divizijsku poljsku bolnicu. Posle dva nedavna rata i mobilizacije, Srbi su bolje poznavali postupak u slučaju neposredne ratne opasnosti nego bilo koji drugi narod Evrope. No njihova vojska još nije obnovila opremu posle Drugog balkanskog rata, a vlada je znala da su arsenali prazni, što je još jedan razlog da se posumnja u to da je Pašić priželjkivao rat.

Sutradan ujutru Berhtold je izvestio cara - neistinito - da su Srbi pucali na austrijske parobrode na Dunavu. Stari Franc Jozef je smesta potpisao naređenje za mobilizaciju, zagonetno rekavši: „Dakle, ipak!“ Od samog početka krize njegovi ministri su ozbiljno raspravljali samo o dve teme: o diplomatskim merama za obezbeđivanje nemačke podrške i o mehanizmu rasparčavanja Srbije posle poraza.

Beograd, jedini značajniji srpski grad, biće uz još neke teritorije pripojen Habzburškoj monarhiji. Drugi delovi zemlje podeliće se Rumuniji, Bugarskoj, Grčkoj i Crnoj Gori, kako bi se pomirile s novim rasporedom. Srbija će tako prestati da ometa svet, a panslavistički pokret ostaće bez glavnog pokretača.

Austrija i Nemačka neprestano su lagale o svojim namerama i uveravale Rusiju i svet da bečka vlada nema planove za nametanje teritorijalnih promena. Mađarski diplomata baron Ištvan Burijan napisao je da „naši koraci tutnje širom Evrope kao oluja koja će zaista odlučiti o našoj sudbini“.

Teodor Volf, urednik „Berliner tageblata“, tvrdio je da sve grozničavija tražnja za svakim novim specijalnim izdanjem novina pokazuje ne samo želju za vestima, nego i želju pojedinaca da ne ostanu sami, njihovu žudnju da svoje strahove podele s drugima. „Svetina odjednom kreće. Pojavljuju se kamioni za dostavu i oko njih se stvara gužva. Neki drže novine, drugi im vire preko ramena. Ljudi stoje u automobilima i kočijama, naginju se na ulicu, zure, čekaju da se uvere. Nikada pre nije se ovoliko čitalo na ulicama. Svi čitaju, prodavačice cveća pred kafeom ‘Krancler’ žudno kao i elegantne dame u kafeu.“

U vanrednom izdanju objavljenom 25. jula u pola deset uveče pisalo je da su Srbi odbili austrijski ultimatum. Poneko je klicao; većina je otišla kući. No masa ljudi se okupila ispred austrijske i italijanske ambasade i izvikivala rodoljubive parole: „Dole Srbija!“

Nacionalisti su pevali ispred sedišta kancelara. Orkestri u kafeima svirali su nemačku himnu. „Muzika je uzvišeno lebdela ka nebu“, rekao je Volf. Posle nemačke odsvirana je i austrijska himna.

Žofr, načelnik francuskog generalštaba i glavnokomandujući oružanih snaga, smatrao je da su političari veoma nervozni, što nije bilo nikakvo čudo s obzirom na razmere krize i činjenicu da su predsednik i premijer i dalje na putu. Rekao je ministru rata Adolfu Mesimiju da je potpuno spreman da rukovodi mobilizacijom u njihovom odsustvu: „Gospodine ministre, ako moramo da ratujemo, ratovaćemo“. Mesimi je uzbuđeno odgovorio: „Bravo!“

Ministar je 25. jula, ne posavetovavši se sa Žofrom, telegrafski naredio svim višim oficirima da se vrate u svoje jedinice, što je nateralo načelnika Generalštaba da ga ljutito podseti na utvrđeni postupak za izvođenje takvih mera. Te večeri je francuska obaveštajna služba saznala da su nemački oficiri na odmoru u Švajcarskoj pozvani da se vrate kući i da je straža postavljena uz najvažnije mostove širom Vilhelmovog carstva. Ali francusko vođstvo je odlučilo da ne vraća vojnike s odsustva jer je u toku bila žetva.

Žil Kambon, francuski ambasador u Berlinu, 26. jula je upozorio nemačkog ministra inostranih poslova Jagova da Britanci ovog puta neće ostati neutralni kao 1870. Jagov je slegnuo ramenima: „Vi imate svoje informacije, a mi imamo svoje, potpuno drugačije. Uvereni smo u britansku neutralnost“.

Kambon je bio među onima koji su kasnije verovali da je ovo bio ključni nesporazum - da su Nemci znali da će se Velika Britanija boriti, sigurno ne bi rizikovali rat. No taj stav deluje pogrešno. Ljudi koji su donosili najvažnije odluke u Nemačkoj, a pre svega Moltke, odavno su bili procenili tu mogućnost, to jest verovatnoću da će Britanci intervenisati - i odbacili je kao nevažnu.

Ishod kontinentalnog rata odlučiće sudar ogromnih vojski u kojima će učešće britanskih jedinica biti malo, a dejstva Kraljevske ratne mornarice nebitna. Osim toga, u ovoj fazi veći deo britanskog vladajućeg staleža bio je ravnodušan prema sudbini Srbije i zdušno se opirao intervenciji.

Britanski ambasador u Parizu ser Fransis Berti je 27. jula napisao: „Deluje neverovatno da će ruska vlada baciti Evropu u rat kako bi postala zaštitnik Srba“. Mnogi uticajni ljudi sumnjali su u mudrost razbijanja evropskog mira zarad spasa bedne malene Srbije.


(Nastaviće se)